Pojam suverenosti: od izbeglištva do gostoprimstva

Abstract

Ovaj rad nastoji da odbrani tezu po kojoj je svaka subjektivacija uvek već politička, te da je politička subjektivnost moderan izum koji se u punom obimu može razumeti kroz pojam suverenosti. Savremeno određenje slobode (koje se ne poklapa sasvim sa njenim modernim određenjem) u sebi spaja dva oblika suverenosti: kolektivnu i pojedinačnu suverenost. Sa promenom tradicionalnih prerogativa suverenosti (jedna i nedeljiva), savremena politička zajednica nužno upada u krizu identiteta: u pitanje je dovedena ideja zajedništva, odnosno na kojim pretpostavkama počiva zajedništvo zajednice ako ne postoji unapred dati osnov te zajednice, njen temelj, ono jedno zajednice oko kojeg se, kao oko osovine, organizuje čitava zajednica. Utoliko se u ovom radu insistira kako na istorijskoj vertikali pojma suverenosti, tako i na njegovoj pojmovnoj horizontali. Istraživanje počinje od Aristotelovog određenja vrhovne vlasti kao prvog sistematskog pokušaja da se ocrta autonomni politički prostor (autonomni prostor političkog). Rimsko iskustvo uvodi nove elemente u određenje vrhovne vlasti, pre svega u insititutima maiestas, imperium i auctoritas. Makijaveli se razume kao prag epohe, a odeljak teksta posvećen firentinskom piscu zauzima središnje mesto kako zbog obilja motiva koji, na različite načine, prožimaju ovaj tekst, tako i zbog neuporedive teorijske odvažnosti da se posledice određenih (neprijatnih) postavki dovedu do krajnjih granica. Delo Žana Bodena drugi je noseći stub ovoga rada ne samo zbog slavne definicije suverenosti, već pre svega zbog uvođenje maksime prava u razumevanje suverenosti. Hobs se pojavljuje kao najsnažnija reakcija na Bodena i možda najupečatljiviji krak radikalnog razumevanja pojma suverenosti kao političke (a ne juridičke) veličine. Delo Džona Loka se, tome nasuprot, vidi kao model koji u ničim ograničenoj suverenosti vidi veću opasnost po slobodu od hobsovskog prirodnog stanja. Rusoova konstrukcija suverenosti pojavljuje se kao svojevrsna sinteza prethodnih iskustava, sa izumom opšte volje kao ključnim legitimacijskim okvirom suverenosti, ali je upravo pojam opšte volje ono što se u ovome 4 tekstu izlaže kritici kao nedelotvorna fikcija uperena, u krajnjem, protiv slobode. U ovoj istorijskoj konstelaciji Karl Šmit se vidi kao vrhunac jedne tradicije, a njegova ideja po kojoj se subjektivnost uvek iznova potvrđuje u neprestanom proizvođenju neprijatelja, u neprestanom lučenju političkog, predmet je dekonstruktivne kritike koja u šmitovkoj postavci otkriva nereflektovane naslage metafizike. Pojam gostoprimstva, koji nudi neistrošenu perspektivu na suverenost, uvodi se kroz Kantove političke spise i problematizuje upravo s obzirom na to da taj pojam dolazi iz sfere običajnosti, dok je Kantov naum upravo da oslobodi prostor za univerzalnost lišenu, po definiciji, bilo kakvog upliva empirije. Sa gostoprimstvom se, gotovo u istom gestu, na sceni pojavljuje i figura izbeglice kao svojevrsni lakmus za savremeni pojam suverenosti. Izbeglica – doslovno i u prenesenom značenju – stupa na tle suverenosti i stvara takvu zbrku u domenu zakonodavstva savremenih država da se, bez i malo preterivanja, može reći da je izbeglištvo, uprkos tome što nam se neprestano pojavljuje na marginama naizgled urgentnijih stvari, jedan od najvećih savremenih političko-pravnih izazova. Ako za izbeglice nama mesta u pravnim sistemima i političkim porecima, onda je potrebno iznaći im mesto koje jeste u okviru tih sistema, ali da, istovremeno, ne bude u njima. Logori za izbeglice se, utoliko, nalaze na teritorijama suverenih država, a da, istovremeno, predstavljaju pravno-politički izuzetak, teritoriralnu, pravnu i političku prazninu unutar teritorijalne, pravne i političke punine. Savremeni pojam suverenosti se, zbog toga, suočava sa problemom sabirnog logora kao paradigmom sopstvenog samorazumevanja.