Опто-магнетна спектроскопија у утврђивању ефеката хипербаричне оксигенације

Abstract

У овој дисертацији се утврђују могућности примене опто-магнетне имиџинг спектроскопије (ОМИС), за неинвазивно мерење оксигенације ткива и оцену резултата лечења методом хипербаричне оксигенације. Због специфичних услова лечења, коришћење дијагностичких средстава за утврђивање оксигенације ткива током ХБО терапије је ограничено. У раду су описане до сада примењиване методе и њихова ограничења. С обзиром на позната магнетна својства кисеоника, крви и ткива, ОМИС метода је коришћена за снимање коже испитаника пре, током (унутар хипербаричне коморе) и након ХБО терапије. Тада је приликом 133 мерења једина промена у ткиву била повећање молекуларног кисеоника услед ХБО терапије, што је регистровано уобичајеном методом транскутаног мерења парцијалног притиска кисеоника у ткиву. У другом делу истраживања, код 16 пацијената је ОМИС методом утврђено постојање позитивних промена након прве, десете и двадесете терапије што је поређено са резултатима испитаника из контролне групе.

The subject of this thesis is to determine the possibilities of the use of Opto-magnetic Imaging Spectroscopy (OMIS) for non-invasive measurement of tissue oxygenation and the evaluation of treatment by Hyperbaric Oxygen Therapy (HBO therapy). Because of the specificities of HBO therapy, application of diagnostic devices during treatment is limited. In this thesis known diagnostic methods and their limitations are described. As magnetic properties of oxygen, blood and tissue are already known, the OMIS method w as u sed f or s kin monitoring of participants in the study before, during (inside the hyperbaric chamber) and after HBO therapy. During 133 measurements, the only change made to the tissue was an increase of the molecular oxygen quantities, due to the HBO therapy. These changes were also registered by the standard method of transcutaneous oxygen partial pressure measurements (ТcpO2). In the second part of the experiment, in 16 patients monitored by OMIS, positive changes were noted in measurements after first, tenth and twentieth therapy compared to results in the participants from the control group.