Историја и људска судбина у драмском стваралаштву Ерик-Емануела Шмита

Abstract

Докторска дисертација Историја и људска судбина у драмском стваралаштву Ерик-Емануела Шмита бави се анализом драмског дела једног од најигранијих и напревођенијих савремених француских драмских писаца, Ерик-Емануела Шмита (Éric-Emmanuel Schmitt, 1960). Рад се бави неколиким аспектима Шмитовог драмског опуса. Будући да су у Шмитовим драмама, као и романима, главни ликови често историјске личности (Фројд, Дидро, Исус, Хитлер, Фредерик Леметр, Саша Гитри, Ајнштајн, Фејдо и др.), али и личности које су плод фикције самог аутора, а које су често стављене у неки историјски контекст како би се одредило њихово деловање (Дон Жуан, Абел Знорко, Голден Џо итд.), велика пажња посвећује се анализи историјског и псеудоисторијског, одн. фиктивног у њима, чему су посвећена два прва дела рада. Трећи део рада је посвећен важном елементу Шмитовог дела, а то је божанско, где кроз анализу порекла зла и смрти у његовим драмама, анализирамо и Шмитово поимање улоге Бога и божанског у одређивању положаја и судбине човека у свету. Будући да је Шмит обновитељ филозофског позоришта, у његовим драмама се увек постављају кључна питања људске судбине и људског постојања, као што су љубав, брачна љубав, новац, вера, поверење, нада и сумња, слобода, проблем зла, смрт. Зато се рад бави детаљним тематско-идејним тумачењем и повезивањем дела из Шмитовог драмског опуса, кроз анализу осам Шмитових драма насталих у периоду 1991-2007. године, а то су: La Nuit de Valognes, Le Visiteur, Golden Joe, Variations énigmatiques, Le Libertin, Frédérick ou le Boulevard du crime, Hôtel des Deux Mondes и Petits crimes conjugaux, као и кратке једночинке L’École du diable. Кроз аналитичко-синтетички методолошки приступ рад се највише бави драмским проседеом и интертекстуалношћу у драмском опусу Ерик-Емануела Шмита, ослањајући се на најновије теоријске књиге о драми, пре свега на студије Анe Иберсфелд, Жана Ренгара, Партиса Пависа, Жан-Пјера Саразака, Робера Абирашеда и Петера Сондија, док интертекстуалност испитујемо ослањајући се, између осталих, на студије Рифатера, Тифен Самоајо и Натали Пјеге-Гро. Будући да је Шмитово драмско дело у иностранству изузетно цењено и од универзитетске критике, док је у француској универзитетској критици мало присутно, циљ нашег рада, који је први обимнији рад о Шмитовом драмском делу, јесте валоризација драмског опуса овог савременог аутора и одређивање места које му припада на француској драмској сцени.