Црквена уметност и верска обнова у рашко-призренској епархији (1839-1912)

Abstract

Основни циљ истраживања је проучавање и разумевање односа црквене уметности и верске обнове на територији Рашко-призренске епархије у XIX веку, чиме ће се остварити увид у карактериситчне токове, појаве и феномене, и употпунити сазнања о црквеној уметности XIX века на овој територији. Проучавање овог поља историје уметности и визуелне културе засновано је на савременом методолошком приступу изучавања визуелне културе из историјско- уметничког угла који је актуелан у српској науци. Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији развијала се у оквирима које су обележили важни политички догађаји у Османском царству, у периоду од успостављања Танзиматских реформи 1839. године. Реформе су довеле до сигурности материјалне верске имовине и јавног проповедања вере, што је утицало на успон црквеног живота и развој црквене уметности у Васељенској патријаршији. Током XIX века, а особито у његовој другој половини, траје изградња, обнова и украшавање православних храмова. Тиме је креирана парохијска мрежа, док истовремено контуинуирано траје обнова манастирских комплекса, изградња нових конака, ограђивање, као и успостављање просветних центара у истим. Црквена уметност и верска обнова на територији Рашко-призренске епархије развијају се у XIX веку захваљујући сложеном патронажном механизму деловања у којем су важну улогу имали припадници различитих слојева друштва. Тако се као носиоци црквене уметности јављају митрополити, монаси и свештеници са једне, као и црквено-шкослке општине, имућни појединици и еснафи са друге стране. Осим њих, у процесу развоја сакралне визуелне културе велика је била и улога Србије, Русије и хуманитарних удружења. Црквену уметност обликовали су градитељи, зографи и дуборесци, који су најчешће долазили из околине Дебра и Велеса. Бивајући ангажоване широм Балкана, македонске тајфе су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом. Обзиром да се развијала према истоветним друштвеним и уметничким принципима, сакрална визуелна култура у Рашко- призренској епархији интегрални је део нововековне црквене уметности на Балкану. Градитељска пракса је у Рашко-призренској епархији текла у виду обнове старијих здања, чији је једнобродни облик најчешће остао неизмењен, као и у виду обнове храмова и култних места, која се претварала у изградњу монументалних саборних храмова у форми тробородних базилика. У складу са побољшаним положајем становништва, велики подухвати карактеристични су за другу половину века, а нарочито се интезивирају пред његов крај. Црквену обнову у Васељенској патријаршији обележиле су зографске концепције црквеног сликарства, доминантне и у иконопису и живопису на територији Рашко- призренске епархије у XIX веку. Зографско сликарство представљало је одраз традиционалности, као кључног параметра у литругијском животу цркве, верском животу парохијана, а тиме и обликовању сакралне визуелне културе. Стога зографи као основу за иконографско обликовање светитељских ликова и композиција, користе сликарске приручнике. Настали на основу угледања на упутства Дионсија из Фурне, и Манојла Панселиноса као врхунског узора, ови приручници представљали су извор правоверности иконографије. На самом крају XIX века, у време када је Рашко-призренском епархијом управљао митрополит Дионисије, црквено сликарство доживело је промену под утицајем савременијих сликарских тенденција и историјског модела православног иконописа. Нова пикторална поетика почела је прогресивније да потиксује зографско сликарство у време митрополита Нићифора. На тај начин је црквено сликарство у Рашко-призренској епархији почело да се обликује према концепцијама које су већ биле актуеле у суседним епархијама Васељенске патријаршије.

The main objective of the study is the research and understanding of the relationship of church art and religious revival of the 19th century on the territory of the Diocese of Raška-Prizren. It will gain an insight into its characteristic trends and phenomena, and complete knowledge of the religious art of the 19th century on this territory. The study of this field of art history is based on modern methodological approach to the study of visual culture, as it is current among Serbian scholars. Nineteenth century church art in the Diocese of Raška-Prizren was developed within the framework that was marked by important political events in the Ottoman Empire, from the 1839 and the Tanzimat reform movement. The reforms brought new regulations and rights given to Christians, such as security of religious material property and public religious practices. This led to the rise of the ecclesiastical life and the development of church art in the Ecumenical Patriarchate. During the 19th century, and especially in its second half, there was extensive activity in the form of renovation, construction and equipment of churches, so the parochial network was expounded and monasteries were kept in life. Church art and religious revival in the Diocese of Raška-Prizren were developed due to complex mechanism of patronage, in which members of different social strata took an important role. Thus, as the patrons of church art appear metropolitans, priests and monks as ecclesiastical representatives, so as communities of church and school, guilds and wealthy individuals. Apart form them, Serbian and Russian authorities and humanitarian organizations helped religious revival and church art, as well. Church life was shaped by builders, painters and engravers, who usually comе from the vicinity of Debar and Veles. Being deployed throughout the Balkans, Macedonian art guilds shaped visual identity of religious revival in accordance with the Balkan cultural model. Religious visual culture in the Diocese of Raška-Prizren is an integral part of the nineteenth century church art in the Balkans since it developed according to identical principles, social, and internal, artistic frames and tendencies. The architecture was developed in the form of renovation of older buildings, modest single-aisled churches, as well as building of monumental three-aisled basilicas. Great undertakings are typical for the second half of the 19th century and particularly intensified toward its end. In the 19th century, zographic Orthodox Christian iconography in the territory of the Diocese of Raška-Prizren was in accordance with the religious and the cultural model. Zographic painting represented a reflection of tradition that was important in the liturgical life of the church, the religious life of the parishioners, and thus the formation of visual culture. Therefore, painters used painter’s manuals, originating from the instructions of Dionysius of Fourna, as the basis for the orthodox iconographic and program solutions. At the end of the 19th century, at the time when Metropolitan Dionysius ruled the Diocese of Raška-Prizren, church painting experienced a change under the influence of contemporary painting trend in the form of a historical model of the Orthodox art. New poetics started dominating during the Metropolitan Nićifor, so the church art began to take shape in according to concepts that were already up-to-date in surrounding dioceses of the Ecumenical Patriarchate.