Предмет истраживања ове дисертације представљају дворови династија
Обреновић и Карађорђевић који су настајали током деветнаестог и двадесетог
века на територији Србије. Са становишта савремених изучавања историје и
теорије архитектуре, дворске културе и шире схваћеног појма двора, који ће бити
образложен у уводним поглављима текста, овај рад има за циљ да синтетички
прикаже и методолошки утемељено протумачи дворове владара модерне српске
државе, од вожда Карађорђа, до кнеза Павла Карађорђевића.
Функционисање српских дворова и његових укућана пратили смо током дугог
периода који је трајао од почетка Српске револуције 1804. године, до освита
Другог светског рата. У тако широко уоквиреном временском простору,
посматрали смо сложени живот владара српских династија Обреновић и
Карађорђевић у садејству са њиховим владарским седиштима која су пролазила
кроз различите трансформације у распону од конака, до палате и виле. Топологија
владарских седишта представљала је неодвојив сегмент у нашем т...умачењу
специфичне и веома сложене симболике двора. Позиције на којима су дворови
подизани, маркери су стратешки битних тачака које су нам давале добар смер који
нас је упућивао у дешифровање идеологије простора и помогао нам да уочимо
одразе легитимисања и инструментализације власти у оквирима бурне политичке
историје модерне српске државе са одвећ наглим преокретима.
Темеље за овакво тумачење дворова, пружиће нам сазнајне технике историје
уметности, али и појмовна апаратура њој сродних дисциплина, првенствено
културне историје, естетике, социологије и визуелне културе. Постављањем
дворова у систем визуелне културе, отворили смо могућност да се они валоризују
изван искључиве естетске категоризације. Специфичне особености природе
власти и феномен приватности владара која је овде схваћена као политичка
категорија, омогућили су нам да се у одређеним сегментима рада фокусирамо и
упустимо и у феноменолошка тумачења карактеристичног дворског живота,
његових утицајних домета, али и извесних лимита. Истовремено, то не значи да
смо маргинализовали формалне аспекте дворова, будући да је естетско грађење
владарске слике, па самим тим и двора, умногоме одређено обавезујућим
концептом величајности.
Сходно захтевима и принципима владарске пропаганде рад наглашава како су
српски дворови, такође, представљали најрепрезентативније градитељске и
уметничке целине у држави. С тим у вези, посебна пажња и фокус овог
истраживања били су усмерени на подробну анализу архитектонског обликовања
и формалног конституисања српских дворова, њихову просторну организацију и
визуелни идентитет.
Дескриптивна анализа представљала је суштински темељ за одговор на
полазишна питања о томе шта је то формално, током деветнаестог и двадесетог
века у српској средини, било препознато као здање двора, шта су његове
особености и зашто се у датом тренутку усваја одређени културни образац и
архитектонски тип владарске резиденције. Овде ваља напоменути да се рад, у
складу са историјском датошћу, бави дворовима на територији данашње Србије,
не испуштајући при томе из вида, историјске транформације њеног државног
уређења. Упркос географској ограничености, која је овде искључиво практичне
природе, уложили смо труд да кроз компаративну анализу објективно сагледамо
градитељске домете дворских комплекса наших династија, појаснимо утицаје под
којима се они формирају и да обогатимо сазнања о дворској култури и укусу
династија Обреновић и Карађорђевић.
Subject of this dissertation are the courts of the dynasties Obrenovic and Karadjordjevic
that were created during the nineteenth and twentieth century, at the territory of Serbia.
From the standpoint of the modern views on the history and theory of architecture,
courtly culture and the understood concept of the court, which will be explained in the
introductory chapter of the text, this paper aims to make an elaborate synthesis and to
construe methodologically the courts of the modern Serbian state, from Karadjordje to
Prince Paul Karadjordjevic.
We have observed the existence of the Serbian courts and their occupants over a long
period, which lasted from the beginning of the Serbian revolution in 1804 to the dawn
of the Second World War. Setting such a widely framed time span, we have observed
the complex life of the Serbian rulers, members of Obrenovic and Karadjordjevic
dynasties through the prism of their royal seats which went through various
transformations ranging from the kona...ks to the palaces and villas. Topology of the
rulers’ seats was the inseparable segment of our interpretation of specific and very
complex symbolism of the courts. Positions where the courts were raised were markers
of the strategically important points that gave us good direction to decrypt the ideology
of particular space and helped us to observe the reflections of legitimizing and
instrumentation of power within the turbulent political history of the modern Serbian
state with way too much upheaval.
We found the ground for this interpretation of courts with help of the cognitive
techniques of art history, but also via conceptual apparatus of the related disciplines,
particularly cultural history, aesthetics, sociology, and visual culture. By placing the
courts in a system of visual culture, we have been given the opportunity to valorize
them beyond the exclusive aesthetic categorization. Specific features of the nature the
power and the phenomenon of the ruler’s privacy that is here taken as a political
category, had enabled us to focus at certain segments and to dive into the
phenomenological interpretation of the characteristic court life, its influential range, but
also the limits as well. However, it does not mean that we have excluded the formal
aspects of the courts, as the aesthetic construction of the royal image, and therefore the
court itself are determined largely by the binding concept of la magnificenza.
In accordance with the requirements and principles of the ruling propaganda, this paper
highlights how the Serbian courts, also represented the most representative architectural
and artistic objects in the country. With reference to this, special attention and focus of
this research were aimed at a detailed analysis of the architectural design and the formal
constitution of the Serbian courts, their spatial organization and visual identity.
Descriptive analysis was essential for providing the answers to the initial questions of
what was formally recognized as a court during the nineteenth and twentieth century in
Serbia, what were its features and why, at any given moment, adopted particular cultural
patterns and architectural type of the royal residences. Here it should be noted that, due
to the historical circumstances, the paper deals with the courts at the territory of today's
Serbia, bearing constantly in mind the historic transformation of its political system.
Despite the geographic limitations, here purely practical, we invested an effort to make
the comparative analysis and to note as objectively as possible the architectural
achievements of the royal compounds of our dynasties, to explain the influences that
formed them, and to enrich the knowledge of the culture and taste of the royal dynasties
of the Obrenovics and Karadjordjevics.
