Драмски јунак у књижевности српске модерне (1890-1918)

Abstract

У намери да понудимо прецизну и убедљиву слику епохе, односно позицију драмске књижевности у њој, у фокус интересовања постављен је драмски јунак, преко кога смо посредно осветлили и друге аспекте дела условљене његовом егзистенцијом, ломовима, сукобима и хтењима. Сам јунак је постао оличење сукоба и чувар граничности између два сукобљена света, а неретко и знамен подвојености. Како је концепт јунака условљен правилима жанра, покушали смо да путем жанровске класификације осветлимо различите типове јунака као носиоце и реализаторе пишчевих идеја. Међутим, док се, са једне стране, у традиционалним врстама јунак прилагођава жанру, дотле је, на другој страни, сам јунак, као човек преузет из стварности онога времена, управо захваљујући таквој стварности транспонованој у књижевноуметнички свет, условио настанак појединих нових драмских врста. Узвишени и врлинама обдарени јунак трагедије и историјске драме је, силазећи са тих висина, све више постајао пишчев савременик, маргинализован и неспреман за борбу са животом. Такав јунак се све више испољавао као играчка случаја и носилац унутрашње трагике која се манифестовала као трајни раскол између унутрашњег и спољног света, између његовог јавног и приватног бића...

In order to offer a precise and convincing image of the epoch, that is, the position of drama in it, the focus of our interests was positioned on the drama hero, by means of whom we indirectly shed light on other aspects of the work conditioned by the hero’s existence, ambiguities, conflicts and desires. The hero themselves became the embodiment of conflict and the guardian of the border between two competing worlds, and often a sign of ambivalence. Since the concept of a hero is conditioned by the rules of the genre, we tried to illuminate different types of heroes as the carriers and agents of the writer’s ideas by using genre classifications. However, on the one hand, in the traditional types, the hero adapts to the genre in question, the hero themselves, on the other hand, as a human being taken from the reality of that time, conditioned the emergence of some new types of drama, precisely owing to such reality which is transported into the literary and artistic world. An exalted and virtue-endowed hero of a tragedy and historical drama, by descending from these heights, was increasingly becoming the writer’s contemporary marginalized and unprepared for a fight with life. Such a hero demonstrated themselves more and more as a toy of the case and a carrier of internal tragedy which was manifested as a permanent dissidence between the inner and outer world, between its public and private being...