Судство је једна од примарних функција у новоствореној држави. Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик.
Највиша институција правосуђа пре Сретењског устава 1835. био је Суд народни сербски у Крагујевцу, често називан Народни суд. Укинут је 1835. и његове дужности прешле су на Савет, подељен на Уредбено и Судбено одељење. Велики суд је постојао од 1837, тако да је Србија тога времена имала петостепено судс...тво – општински судови, магистрати (нахијски судови), Велики суд, Савет, кнез. Први нахијски судови успостављени су 1823, 1824, 1826, 1827. и 1833. године.
Устав из 1838. предвиђао је Апелациони суд, као суд другог степена, који је био смештен у престоници. Искључиво је разматрао и судио предмете који су долазили преко нижих судова. На тај начин, успостављене су три врсте судова: општински, окружни, као првостепени, и Апелациони суд у престоници. До Устава из 1838, судска власт није била независна и преклапала се са полицијском. Касациона власт била је у рукама кнеза.
Судска независност није директно прописана Уставом из 1838, али је он садржао неке регулативе које је трeбало да осигурају судску независност, одвајајући судску функцију од административне и истичући значај стручности судија. Међутим, судска независност била је релативна и прилично неодређена.
До краја 1838. основан је Трговачки суд у Београду, који је радио мање од два месеца. Поново је успостављен 1859. Београд је од 1841. био седиште Првостепеног суда за варош Београд. Имао је у својој надлежности парнице између грађана из унутрашњости и странаца који су живели у Београду.
Општински судови су се састојали од председника и два члана, имали су у надлежности парнице мање вредности и кривична дела за која је била прописана нижа казна.
Окружни или првостепени судови састојали су се од председника, три члана и одговарајућег особља. Извиђали су и судили у првом степену грађанске парнице и кривична дела који нису били у надлежности општинских судова.
Апелациони суд разматрао је у другом степену предмете које су окружни судови пресудили у првом степену.
Врховни суд је основан 1846, као суд трећег, коначног степена, који је разматрао предмете које су већ судили првостепени и другостепени суд. Касациони суд је успостављен 1858. Укинут је 1860. и Апелациони суд је постао једини виши суд.
Коначна организација српског деветнаестовековног судства успостављена је 1865. године. У питању је био тростепени систем, са окружним судовима као првостепеним, Апелационим судом у другом степену, и Касационим судом трећег степена.
Основна идеја уставобранитељског режима била је обезбедити свачију личну сигурност и грађанска права. За то су били потребни писани закони и организовано судство. Утицај уставобранитеља на државне послове почео се осећати одмах после Устава 1838, а постао неоспоран тек након избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842, кад су водили Србију до 1858. године. Организација судова није ишла лако и мењала се све време уставобранитељског режима. Почетне године организације српског правосуђа после Устава 1838. биле су основа, полазиште, са првим законима и расписима, којима су установљене судске инстанце и надлежност Министарства правде, те тумачена примена поменутих закона у судовима.
Основе за реконструкцију српског кривичног и грађанског судског поступка представљају Устав из 1838, разна устројства окружних, Апелационог, Врховног и Касационог суда и бројни расписи Министарства правде. Многе законске регулативе су недостајале – Грађански законик донет је 1844, а први Законик о грађанском судском поступку тек 1853. Допунителна правила у смотрењу суђења по части грађанској и криминалној и њихово објашњење из 1845. били су недовољни да попуне празнине у судском поступку. Описана законодавна делатност била је једини ослонац правосудне струке и полазиште за даљи рад на судском законодавству и у томе је њен значај. Сваки почетак је тежак, па је на организацији судова морало још пуно да се ради. Нови законици о грађанском судском поступку донети су 1860. и 1865, Кривични законик 1860, а Законик о кривичном судском поступку 1865. године.
