Домети и ограничења партиципације ученика у остваривању општих исхода образовно-васпитног процеса у средњој школи

Abstract

Са аспекта школе, активна партиципација ученика у образовно-васпитном процесу је изазов који сублимира континуирани процес примене савремених научних сазнања и Конвенције о правима детета, уз пресумпцију да се применом партиципативних права деце и ученика побољшава квалитет образовно-васпитног рада, одговара на потребе ученика и ефикасније усвајају општи исходи образовања и васпитања. Развијање савремених компетенција путем активне партиципације ученика у школи, друштво сматра начином за превазилажење актуелних друштвених тешкоћа. Активна партиципација ученика допринела би усвајању знања, вештина, ставова, и тај процес би се природно наставио у свету рада и доживотном образовању, зарад личне и добробити демократског, грађанског друштва. Истраживање је било усмерено на утврђивање стања партиципативне праксе у средњој школи, положаја ученика у односу на степен, врсте и дубину његове партиципације у образовно-васпитном процесу, са циљем унапређивања обима и квалитета партиципације ученика као допринос оптималном остваривању општих исхода. Испитивани су ставови ученика и наставника средње школе. Стратификовани случајни узорак је чинило 574 испитаника, ученика и наставника завршних разреда гимназије, средње стручне школе и трогодишњег образовања, у 13 средњих школа из 7 градова Србије.Коришћене су квалитативне и квантитативне методе: дескриптивна метода, теоријска метода, емпиријско-неекспериментална метода, компаративна метода, методе анализе и синтезе, каузална метода. Примењене технике су есеј-тест,систематско ненекпериментално посматрање, везани интервју, фокус групе, SWOT анализа, анкетирање и скалирање. Статистичка обрада података је рађена дескриптивном и инференцијалном статистиком, факторском анализом техником анализе главних компоненти, једнофакторском и двофакторском анализом варијансе за поновљена мерења, т-тестом, Пирсоновим коефицијентом и каноничком корелацијом.Резултати показују да су интересовања ученика превасходно усмерена на разноврсне предмете из наставног плана и програма. Унутрашњи подстицаји, као што је потреба за развијањем сопственог погледа на свет (идентитет, интегритет) и социјална поткрепљења, битни су покретачи партиципације ученика у редовној 6 настави и ваннаставном раду. Значајно различито од ученика, наставници сматрају да су ученицима главно подстицајно средство. Доминантна је пасивна партиципација ученика, на нивоу декорације и манипулације. Наставници сматрају да је израженија партиципација консултативног нивоа. На развијање активне партиципације ученика и виших нивоа партиципације утичу: уважавање ученика, начин обраћања, постојање повратне информације ученицима, увођење ученика у препаративну и верификативну фазу часа, уз коришћење интерактивнијих метода рада, али се овакве ситуације срећу у 15% посматраних часова.Степен партиципације ученика у образовно-васпитном процесу и другим сегментима рада школе је низак, а право ученика на информисање је најизраженије од свих партиципативних права, али су информације селектиране од одраслих. Ученици процењују да њихови ставови одговарају карактеристикама отвореност и толеранција, док је конформирање мање изражено, док наставници толеранцију виде као најизраженију карактеристику ученика. Ипак, више од четвртине испитаних ученика је имало ставове негативне валенце или непотпуно дефинисане. Нису издвојени ставови на чији развој је утицала школа. Домете партиципације ученици виде у својим личним особинама, заједништву са вршњацима, сопственим аспирацијама а могућности школе у унапређивању наставног процеса, отворене комуникације, подржавању и проширивању дијапазона ваннаставних активности. Наставници као домете доживљајају елементе интелектуалне ефикасности ученика и своје компетенције. Ограничења партиципације и ученици и наставници приписују наставницима. Утврђене су бројне корелационе везе између ученичких ставова и зависних варијабли, што није случај када су наставници у питању.Добијени налази потврдили су генералну хипотезу о незадовољавајућем обиму и дубини постојеће партиципације. Резултати емпиријског истраживања указују да се наставници и ученици појављују као самоограничавајући фактори, дубоко центрирани на себе, без оствареног партнерског односа. Ради унапређивања стања партиципације ученика у педагошкој пракси, дати су предлози за решења на системском нивоу и нивоу школе, који укључују јачање компетенција наставника, васпитни рад на развијању отворености, као карактеристике ученика и предлог функционалног модела за развој партиципације ученика у остваривању општих исхода образовно-васпитног процеса у средњој школи.