Uloga moralnosti i organizacijskog konteksta u formiranju spremnosti za korupciju

Abstract

U okviru šire definicije, korupcija se shvata kao široki spektar neetičnih radnji zaposlenih u svim sektorima, pa i mimo rada, putem koje se ostvaruju različiti vidovi lične koristi. O nivou spremnosti pojedinca za korupciju u organizaciji možemo zaključiti na bazi samoiskaza o generalnom prihvatanju korupcije i stepena razvijenosti koruptivnih racionalizacija. Interakcionistički pristup korupciji pojavu tretira kao rezultat složene interakcije individualno-psiholoških i organizacijskih faktora. Među brojnim varijablama iz oba pomenuta korpusa, moralnost pojedinca i etička kultura organizacije izdvajaju se kao potencijalno najjači prediktori korupcije. Međutim, njihova uloga retko je zajedno ispitivana, a nije istražen ni efekat njihovog odnosa, u smislu etičke kompatibilnosti pojedinca i organizacije (P-O). Stoga je u ovom radu postavljeno pitanje: da li su moralnost pojedinca iskazana kroz stepen razvijenosti makijavelizma i zastupljenost moralnih osnova, kao i etička kultura organizacije u relaciji sa spremnošću za korupciju iskazanu kroz koruptivne racionalizacije i generalno prihvatanje korupcije? Takođe je postavljeno pitanje: da li navedene relacije moderira stepen etičke P-O kompatibilnosti, i da li on ostvaruje vezu sa spremnošću na napuštanje organizacije? U svrhu dobijanja odgovora sprovedeno je istraživanje na uzorku od 545 zaposlenih oba pola, prosečne starosti oko 38 godina, iz 27 firmi sa teritorije AP Vojvodine i Beograda. Rezultati multivarijantnih analiza kovarijanse pokazuju da je u skladu sa očekivanjima dobar prediktor oba ispitivana indikatora spremnosti za korupciju makijavelizam (+), i suprotno pretpostavkama, među moralnim osnovama samo Pravičnost (-). Od dimenzija etičke kulture organizacije neočekivano samo Izvodljivost (-) ostvaruje efekat na koruptivne racionalizacije, dok ni jedna nije prediktor generalnog prihvatanja korupcije. U modelu bez kontrolnih varijabli - socio-demografskih varijabli i upravljanja impresijom, prediktori generalnog prihvatanja korupcije su i moralni osnov Čistota (-), i dimenzije etičke kulture Transparentnost (-) i Mogućnost diskutovanja (+). Finalni model dobijen SEM analizom pokazuje da etička kultura organizacije, suprotno pretpostavkama, posmatrana zajedno sa makijavelizmom kao značajnim prediktorom, ne ostvaruje efekat na spremnost za korupciju. Neočekivano se pokazalo i da stepen etičke P-O kompatibilnosti ne moderira posmatrane relacije, i nije prediktor spremnosti na napuštanje organizacije. Od kontrolnih varijabli, generalno prihvatanje korupcije predviđa staž u organizaciji (-), rad u privatnom sektoru i na poziciji izvršioca, a koruptivne racionalizacije su značajno više kod zaposlenih sa srednjoškolskim obrazovanjem u odnosu na druge. Upravljanje impresijom je značajan negativni prediktor oba indikatora spremnosti na korupciju. Sprovedeno istraživanje prvo je takve vrste u Srbiji, i među malobrojnim u svetu koje osvetljava veliki prediktivni značaj moralnosti pojedinca i ograničeni uticaj etičke kulture organizacije u kreiranju spremnosti za korupciju. Takođe, redak je doprinos sagledavanju značaja etičke P-O kompatibilnosti, koji skreće pažnju na mogućnost da ona zavisi od društveno-ekonomskih uslova. Praktične implikacije tiču se antikoruptivnih mera, koje doprinose kreiranju etički izuzetnih organizacija. Ograničenja istraživanja se prevashodno tiču transferzalnog nacrta i baziranja varijabli na samoproceni ispitanika. U budućim istraživanjima se preporučuje primena eksperimentalnog i longitudinalnog nacrta, ispitivanje prediktora spremnosti na korupciju u skladu sa užom psihološkom definicijom i u zavisnosti od toga ko korupcijom ostvaruje direktnu dobit, kao i ispitivanje uloge percepcije zapošljivosti i stepena zadovoljenosti potreba u relevantnosti etičke P-O kompatibilnosti.