Politička i kulturna delatnost mitropolita Pavla Nenadovića

Abstract

Током XVIII и већег дела XIX века Карловачка митрополија је играла врло значajну улогу у изградњи верског, националног и културног идентитета српског народа, чему су пре свих доприносили њени митрополити. Павле Ненадовић је током пуних деветнаест година био на челу цркве, дуже него иједан његов претходник и наследник осим Стефана Стратимировића и Јосифа Рајачића. Већ је ово давало довољно повода да се његова делатност сагледа из више аспеката. Потицао је из круга будимских Срба који су знатно утицали на српску историју прве половине XVIII века, из породице која се доселила у овај град у Великој сеоби, бавила се трговином и занатством и играла значајну улогу у свом окружењу. Сам је доста рано ушао у градску службу, а као врло даровит, са 22 године упућен је као изасланик у име својих суграђана у Беч. Од 1726. је ушао у службу Карловачке митрополије − прво као егзарх митрополита Мојсија Петровића, Вићентија Јовановића и патријарха Арсенија IV, a потом и као њен епископ. Иако је имао доста несугласица са епископатом током положаја егзарха, када је 1744. коначно ушао у своју епархију, показао је доста организационих способности, које су још јаче изражене од његовог доласка на чело Митрополије 1749. Током наредних година покушавао је да наметне своја политичка решења у погледу православних народа Хабзбуршке монархије, пре свега Срба, али и Румуна. Иако му је држава константно негирала право да буде световни поглавар свог народа, он од тога није никада одустао, јер су га сами сународници за то сматрали. Вешто је користио значај Срба за хабзбуршку војску како би их заштитио од разних притисака световне власти и католичке цркве. У борби да заштити положај свог народа руководио се Привилегијама у њиховом изворном облику, док је Двор покушавао да у преговорима с њим пронађе један трајни систем за српски народ. Иако до његовог утврђивања за Ненадовићевог живота није дошло, него деценију касније, све што је он радио допринело је управо томе. Борећи се да заштити вернике од свих врстa верског прозелитизма успео је да сачува православне Србе и Румуне на многим подручјима. Отплатио је већину дугова својих претходника, завео дисциплину у манaстирима и уопште у Митрополији, развио колико је могао просвету и приближио народу ставове просветитељства. Утицао је и на развој српске теолошке мисли, а преко бројних посланица уређивао духовни и литургијски живот својих верника. У раду су коришћени постојећа литература, објављени и необјављени извори релевантних српских и страних архива, како би били реконструисани најважнији сегменти Ненадовићеве управе Карловачком митрополијом. У том циљу је било неопходно приказати неке догађаје шире од искључиво његове делатности, како би се управо она могла разумети на прави начин и контекстуализовати у одговарајуће оквире српске историје и историје Хабзбуршке монархије. Ненадовићева делатност је приказана у више поглавља, организованих по тематско-хронолошком принципу. Акценат је дат периоду када се налазио на челу цркве (1749−1768), али је обрађен и онај део његовог живота када се успињао у црквеној хијерархији.

Tokom XVIII i većeg dela XIX veka Karlovačka mitropolija je igrala vrlo značajnu ulogu u izgradnji verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda, čemu su pre svih doprinosili njeni mitropoliti. Pavle Nenadović je tokom punih devetnaest godina bio na čelu crkve, duže nego ijedan njegov prethodnik i naslednik osim Stefana Stratimirovića i Josifa Rajačića. Već je ovo davalo dovoljno povoda da se njegova delatnost sagleda iz više aspekata. Poticao je iz kruga budimskih Srba koji su znatno uticali na srpsku istoriju prve polovine XVIII veka, iz porodice koja se doselila u ovaj grad u Velikoj seobi, bavila se trgovinom i zanatstvom i igrala značajnu ulogu u svom okruženju. Sam je dosta rano ušao u gradsku službu, a kao vrlo darovit, sa 22 godine upućen je kao izaslanik u ime svojih sugrađana u Beč. Od 1726. je ušao u službu Karlovačke mitropolije − prvo kao egzarh mitropolita Mojsija Petrovića, Vićentija Jovanovića i patrijarha Arsenija IV, a potom i kao njen episkop. Iako je imao dosta nesuglasica sa episkopatom tokom položaja egzarha, kada je 1744. konačno ušao u svoju eparhiju, pokazao je dosta organizacionih sposobnosti, koje su još jače izražene od njegovog dolaska na čelo Mitropolije 1749. Tokom narednih godina pokušavao je da nametne svoja politička rešenja u pogledu pravoslavnih naroda Habzburške monarhije, pre svega Srba, ali i Rumuna. Iako mu je država konstantno negirala pravo da bude svetovni poglavar svog naroda, on od toga nije nikada odustao, jer su ga sami sunarodnici za to smatrali. Vešto je koristio značaj Srba za habzburšku vojsku kako bi ih zaštitio od raznih pritisaka svetovne vlasti i katoličke crkve. U borbi da zaštiti položaj svog naroda rukovodio se Privilegijama u njihovom izvornom obliku, dok je Dvor pokušavao da u pregovorima s njim pronađe jedan trajni sistem za srpski narod. Iako do njegovog utvrđivanja za Nenadovićevog života nije došlo, nego deceniju kasnije, sve što je on radio doprinelo je upravo tome. Boreći se da zaštiti vernike od svih vrsta verskog prozelitizma uspeo je da sačuva pravoslavne Srbe i Rumune na mnogim područjima. Otplatio je većinu dugova svojih prethodnika, zaveo disciplinu u manastirima i uopšte u Mitropoliji, razvio koliko je mogao prosvetu i približio narodu stavove prosvetiteljstva. Uticao je i na razvoj srpske teološke misli, a preko brojnih poslanica uređivao duhovni i liturgijski život svojih vernika. U radu su korišćeni postojeća literatura, objavljeni i neobjavljeni izvori relevantnih srpskih i stranih arhiva, kako bi bili rekonstruisani najvažniji segmenti Nenadovićeve uprave Karlovačkom mitropolijom. U tom cilju je bilo neophodno prikazati neke događaje šire od isključivo njegove delatnosti, kako bi se upravo ona mogla razumeti na pravi način i kontekstualizovati u odgovarajuće okvire srpske istorije i istorije Habzburške monarhije. Nenadovićeva delatnost je prikazana u više poglavlja, organizovanih po tematsko-hronološkom principu. Akcenat je dat periodu kada se nalazio na čelu crkve (1749−1768), ali je obrađen i onaj deo njegovog života kada se uspinjao u crkvenoj hijerarhiji.