Mentorstvo u funkciji podsticanja refleksivne prakse nastavnika

Abstract

Pitanje pripravništva, mentorstva i prakse koju zajedniĉki obavljaju pripravnik i mentor, predstavlja višestruko razvojno relacioni fenomen. Sa namerom da skrenemo pažnju na ovaj deo obrazovne prakse kod nas, realizovali smo istraživanje ĉiji fokus interesovanja ĉine pitanja pripravništva i mentorstva u obrazovanju. Cilj je bio da sa jedne strane ispitamo mišljenje i refleksije mentora i pripravnika o neposrednoj praksi koju zajedno realizuju, a sa druge strane da analiziramo kako njihova praksa (na osnovu refleksija koje o njoj daju) korespondira sa važećom koncepcijom mentorstva i kao takva doprinosi i podržava razvoj refleksivnih praktiĉara u obrazovanju. Polazeći od kompleksnosti i neistraženosti izabranog predmeta istraživanja, opredelili smo se za kvalitativnu istraživaĉku paradigmu i tehniku polustrukturisanog intervjua. Istraživanje je realizovano sa ukupno dvadeset ispitanika od kojih su deset ĉinili mentori, a deset pripravnici. Celokupno snimljen audio materijal u trajanju od 22 sata i 5 min, transkribovan je na 317 strana kucanog teksta koji je poslužio kao osnov za analizu odgovora i definisanje tendicija u kojima se oni kreću. Istraživanje je rezultiralo relevantnim nalazima u okvirima postavljenog istraživaĉkog okvira, ali i jednim brojem nalaza na koje nismo bili direktno istraživaĉki usmereni. U okvirima postavljenog okvira, izmeĊu ostalih, otkrivene su sledeće tendencije: mentori i pripravnici praksu koju realizuju veoma retko i u izdvojenim segmentima stavljaju u fokus svog promišljanja; uglavnom ne poznaju dokumentaciju na kojoj poĉiva pripravniĉko mentorska praksa u Srbiji; funkciju realizovanja ove prakse razliĉito doživljavaju i tumaĉe; o mnogim pitanjima u vezi sa realizacijom prakse ne promišljaju unapred; ipak - prepoznaju važnost ovog segmenta rada i žele dodatne edukacije i podršku; istiĉu da sistemska rešenja u vezi sa ovim pitanjima, iako postoje, nisu dovoljno jasna i precizna; voleli bi da je mentor jasnije prepoznat i pozicioniran u sistemu obrazovanja. Nalazi istraživanja iskristalisali su empirijsku tipologiju u okviru koje su definisana tri moguća tipa mentorstva kod nas (Ad hoc, Forma, Razvojno) i ostvareni uvidi u mogućnosti i potencijale unekoliko drugaĉijeg pristupa pofesionalnom usavršavanju nastavnika u odnosu na postojeći koncept i praksu. Osim navedenog, istraživanje je rezultiralo definisanjem velikog broja razliĉitih kategorija odgovora u kojima su se kretale refleksije mentora i pripravnika, što može da posluži kao utemeljena polazna osnova budućim istraživaĉima i novim istraživanjima u ovoj oblasti.