Београдски енформел у полемичком контексту српске културе педесетих и шездесетих година 20. века

Abstract

Детерминисан историјском, политичким, социокултурним и уметничким условностима шире (југословенске), али и уже (српске) средине, београдски енформел артикулисан је на прелазу између шесте и седме деценије 20. века. Заједно са Лазаром Трифуновићем, критичарем који је промовисао београдски енформел, осморо сликара: Миодраг Мића Поповић, Вера Божичковић-Поповић, Лазар Возаревић, Зоран Павловић, Живојин Жика Турински, Бранислав Бранко Протић, Владислав Шиља Тодоровић и Бранко Филиповић Фило били су креатори поетике и идеологије енформела и чинили језгро београдског покрета. Реч је о антиестетичној апстракцији заснованој на истраживањима материје и технолошким експериментима, тј. примени несликарских материјала и оперативних поступака кроз које се одвијало парадигматско разарање класичне форме, обликовних принципа и хармоније ликовних елемената. Такав визуелни исказ представљао је субверзију доминантних естетичких и идеолошких матрица, имплицирао субјективне, провокативне, критичке садржаје и значио побуну против затечене ситуације у југословенској уметности, култури, друштву, политици. Због тих особина београдски енформел је у српској средини био мета бројних напада и предмет жестоких оспоравања политичке, интелектуалне и уметничке елите. Његов развој одвијао се у усијаној атмосфери уметничких, критичко-теоријских и идеолошких полемика и поларизација, конфронтација између носилаца прогресивних и конзервативних схватања, што је умногоме одредило позицију овог феномена као централне контроверзе српске уметничке сцене шездесетих година, али маргиналног статуса у друштвеној хијерархији. Тај полемички идеолошки, критичко-теоријски и уметнички контекст настанка, артикулације и егзистенције београдског енформела, али и полемичност као модел уметничког испољавања његових протагониста дају овом покрету особине ангажоване уметности и политичке авангарде, какве европски енформел није имао. У српској уметности он је представљао формално-језичку иновацију изван контекста локалне уметничке традиције, али и својеврсну идеолошку, социополитичку и културолошку парадигму која је отворила пут новим, алтернативним моделима уметничког испољавања и деловања.

Determined by historical, political, socio-cultural and artistic conditionalities of a broader (Yugoslav), as well as of a narrower (Serbian) milieu, Belgrade art informel was finally articulated at the turn of the seventh decade of the 20th century. Together with Lazar Trifunović, critic who promoted Belgrade art informel, eight artists – Miodrag Mića Popović, Vera Božičković-Popović, Lazar Vozarević, Zoran Pavlović, Živojin Žika Turinski, Branislav Branko Protić, Vladislav Šilja Todorović i Branko Filipović Filo – excelled as the creators of both the poetics and the ideology of art informel, constituting the core itself of this Belgrade movement. It was all about an antiaesthetic abstraction based on the researches in the materials and some technological experiments, i. e. the application of non-painting materials and operative procedures producing a paradigmatic destruction of the classical form, formative principles and harmony of visual elements. Such a visual statement was a subversion of the dominant aesthetic and ideological matrix, implicating subjective, provocative, critical contents, and representing a rebellion against the existing situation in the Yugoslav art, culture, society and politics. Because of these properties, Belgrade art informel became the target of numerous attacks and fierce contestations by the political, intellectual and artistic elites in Serbia. Its development took place in the heated atmosphere of artistic, critical theoretical and ideological controversy and polarization, followed by confrontations between the champions of the progressive and the advocates of the conservative conceptions, which largely determined the position of this phenomenon as a central controversy of the Serbian art scene in the sixties, as well as its marginal status in the social hierarchy. This polemical, ideological, critical-theoretical and artistic context of the genesis, articulation and existence of Belgrade art informel, but also the polemics as a model of the artistic manifestation of its protagonists, mark the important features of this movement that stands as an engaged art and a political avant-garde, which were never the properties of art informel in Europe. In the Serbian art, Belgrade art informel represented a formal linguistic innovation, outside the context of the local artistic tradition, but also a kind of an ideological, socio-political and cultural paradigm that paved the way to some new, alternative models of artistic expression and activity.