Кризни менаџмент у функцији заштите критичних инфраструктура у земљама у транзицији

Abstract

Кризе се јављају и еволуирају паралелно са развојем људских друштава, тако да читава историја људске врсте представља хронологију догађања несрећа и невоља, и настојања да се оне што ефикасније отклоне. Промене почетком деведесетих година 20. века условљене су интензивним развојем технологије и економским, политичким, идејним, културолошким и војним повезивањем људи, чиме је аутоматски повећана способност човека да се супротстави кризама. Међутим, поред тога што савремени системи обезбеђују виши степен сигурности у свакодневном животу, ''модерно доба'' рађа разноврсне и бројне кризе чија је разорна моћ све већа. У земљама широм света не придаје се адекватан значај улози кризног менаџмента у заштити инфраструктура од виталног националног значаја, а на хоризонту се већ појављују извори и облици угрожавања безбедности који могу изазвати нове кризе: економска нестабилност, сајбер тероризам, техно тероризам, ширење оружја за масовно уништење, глобално отопљавање, климатске промене и др. Измењена природа претњи глобалној безбедности условила је и развијање нових безбедносних концепција. Као један од примарних и најзначајнијих безбедносних изазова ''новог доба'' намеће се питање заштите критичних инфраструктура. Инфраструктуре попут саобраћајне мреже, воде, енергије, хемијске и нуклеарне индустрије, и ИКТ пружају основне услове за функционисање појединаца и група. Високо развијене земље дају предност информационим инфраструктурама и производњи, преносу и дистрибуцији нафте, гаса и електричне енергије, док се неразвијене и земље у транзицији сусрећу са егзистенцијалним питањима несташице воде и хране. Земље у транзицији, поред наведених отежавајућих околности, приликом преласка из једног друштвено-економског система у други суочене су и са бројним проблемима, као што су: укључивање у слободно тржиште без адекватне економске политике; технолошка заосталост; дотрајалост инфраструктурних објеката; нејасно идентификовани извори и облици угрожавања критичних инфраструктура; недовољно прецизна класификација критичних сектора; непостојање кохерентног правног оквира посебно у сфери јавно-приватног партнерства (Private-Public Partnership – PPP), недостатак финансијских средстава за унапређење технологије и спровођење нових програма обуке запослених, што се све директно одражава на ефикасност система управљања кризама и заштиту критичних инфраструктура.

Crises occur and evolve concurrently with the development of human societies, so the whole human kind history is a chronology of the occurrence of tragedies and misfortunes, as well as tendencies for them to be eliminated as efficient as possible. Changes in the early 1990s were established by an intensive development of technology and economic, political, conceptual, culturological and military connections among people, which has automatically increased human’s capability of facing crises. However, besides the fact that modern systems provide a higher safety degree in everyday life, “modern age” gives birth to various and numerous crises whose ravaging power is getting more and more intensive. Worldwide countries do not give adequate significance to the role of crisis management in the protection of infrastructures of vital national importance, some sources and forms of safety disturbance which may cause new crises are already emerging on the horizon: economic instability, cyber-terrorism, techno-terrorism, spread of weapons of mass destruction, global warming, climate changes, etc. Altered character of global safety threats has brought about the development of new safety conceptions. As one of primary and most significant safety challenges of “new age”, issue of the protection of critical infrastructures is imposed. Infrastructures such as transportation network, water, energy, chemical and nuclear industry and the ICT offer basic conditions for individual and group functioning. Highly developed countries give preference to information infrastructures and production, transfer and distribution of oil, gas and electric energy, whereas undeveloped countries and transition countries face with existential issues of water and food scarcity. Besides mentioned impeding circumstances, transition countries, when transiting from one socio-economic system to another, also face with numerous problems, such as: joining free market with no adequate economic policy; technological underdevelopment; worn-out infrastructural facilities; vaguely identified sources and forms of the vulnerability of critical infrastructures; insufficiently precise classification of critical sectors; lack of a coherent legal framework, especially in the field of private-public partnership – the PPP, lack of financial funds for the improvement of technology and implementation of new training courses for employees, which directly reflects the efficiency of the system of crisis management and protection of critical infrastructures.