Прозни опус Александра Тишме

Abstract

Докторска дисертација Прозни опус Александра Тишме бави се, у форми монографије, делом тог значајног писца друге половине 20. века. Увод се бави специфичним местом Александра Тишме у српској књижевности, као и основним биографским и библиографским подацима. У наредним одељцима посебно се истражују различити жанрови у којима се тај књижевник огледао. Након прегледа Тишмине поезије и откривања њене повезаности са прозним делима, следе тумачења књига приповедне прозе, затим романа, драма и најзад документаристичке и мемоарске (аутофикционалне) прозе. У другом делу рада понуђени су закључци о општим карактеристикама прозног опуса Александра Тишме. Анализирани су наративни поступци, карактеризација ликова, тематска чворишта, као и поетичка и стилска својства. Посебна пажња посвећена је испитивању начина на који се Тишма бавио проблемом зла у човеку, повезаношћу насиља са еротским нагонима, спрегом између злочинца и жртве и релацијом између патње, пасивности и освете. Антрополошки скептицизам, па и песимизам, били су полазиште из којег смо извели закључак о Тишмином схватању уметности као поља за откривање истине о злу у свету.

Doctoral dissertation The Prose Works of Aleksandar Tišma deals with, in the monographic form, the entire prose work of that significant writer of the second part of 20th century. The introduction examines the specific place of Aleksandar Tišma in Serbian literature, as well as the basic biographic and bibliographic data. The following are the sections in which different genres this writer used are separately explored. After reviewing Tišma's poetry and its connections to his prose, the interpretations of the narrative prose follow, then of novel, drama and finally documentary and memoir (autofictional) prose. The second part of the paper offers the conclusions on the general characteristics of the prose works of Aleksandar Tišma. The narrative methods, characterization, thematic junctions, as well as stylistic features are analyzed. Special attention is given to the examination of the ways in which Tišma dealt with the problem of evil in a man, connection of violence and erotic urges, an interface between the torturer and the victim, and the relation between suffering, passivity and revenge. Anthropological skepticism, even pessimism were the starting point from which we drawn the conclusion on Tišma’s understanding of art, as a field to discover the truth about evil in the world.