Хронотипи и карневализација у романима Дона ДеЛила

Abstract

Рад се бави романима Дона ДеЛила од Американе (971) до Подземља (1997) у светлости Бахтинових концепција хронотопа и карневализације у књижевности и уметности. Ови су романи одабрани из целокупног досадашњег ДеЛиловог стваралаштва због тога што их повезују романескна форма и хладноратовски контекст настајања који је у њих унео низ заједничких феномена, миленијумски страх, предапокалиптичне слутње и ишчекивања и параноју, пре свега. Прво поглавље анализира Бахтинове текстове о хронотопу и њихова тумачења, прилагођавања или допуњавања како би се дошло до радне верзије овог протејског појма, његових функција, опсега и врста. Усваја се типологија хронотопа (подела на локалне, интрасубјективне, интерсубјективне, трансубјективне, микрохронотопе) коју је дао Џ. Ладин. Истражује се веза између хронотопа и мотива или жанра и степен њихове међусобне условљености. Наглашава се могућност да се хронотоп „користи и као средство изучавања односа између текста и његовог доба“ (Holquist, 2002, p. 111) тако да формални механизми конструисања времена и простора у романима буду анализирани у контексту културно-историјских услова под којима се јављају. Појмови „простор“ и „време“ користе се, дакле, тако да се њима означе приказане физичке, когнитивно-феноменолошке и друштвено конструисане категорије искуства. Посебна пажња посвећује се концепцији постмодерног хронотопа Пола Сметхарста, као могућем оквиру даље и детаљније анализе одабраних романа...

The subject of research of this thesis will be Don DeLillo’s novels from Americana to Underworld in the light of Bakhtin’s theory of the chronotope and carnevalisation in literature. Novelistic form and Cold War as a context, with its fears, apocalyptic foreshadows, expectations of the end and paranoia, are common elements of the works chosen for the analysis. Chapter one analyses Bakhtin’s conception of literary chronotopes and its further elaborations, clarifications or supplements. The aim of the chapter is a working concept of the literary chronotope, its extent, types and functions. Ladin typology (e. g. classification of chronotopes into intra-, inter- and transsubjective, micro- and local chronotopes) is adopted with minor changes. Given that the idea of chronotope “used as a means for studying the relation between any text and its times” (Holquist, 2002, p. 111) is accepted, the analysis of formal devices for textual construction of space and time are connected with cultural and historical contexts and circumstances under which they have appeared. Thus, the terms “space” and “time” are used in a very broad sense, so that they designate space and time of physics, cognitive and phenomenological categories and socially constructed conditions/results of human experiences such as they are represented in the novels. In addition, special attention is given to Paul Smethurst’s theory of postmodern chronotope, as a possible frame of a further and more thorough and detailed analysis of DeLillo’s novels...