Представљање вољног и невољног сећања и заборављања у драмском опусу Самјуела Бекета

Abstract

Ова дисертација анализира разнолике начине представљања вољног и невољног сећања и заборављања у драмском опусу Самјуела Бекета. Теоријско упориште превасходно проналази у низу релевантних и узајамно повезаних феноменолошко-херменеутичких студија Пола Рикера: Вољно и невољно, Време и прича, Сопство као други, Сећање, историја, заборављање и, у знатно мањој мери, Жива метафора. Ослања се, осим тога, и на Вајнрихову утицајну тематолошку студију Лета: уметност и критика заборава, на Женетове и Ричардсонове наратолошке теорије, као и на различите студије о модерној драми. Наупрот претходним изучавањима мнемоничких феномена у Бекетовим драмама, која су његова драмска остварења тумачила само као појавне видове позоришта сећања, ова дисертација подједнаку пажњу посвећује како тумачењу мотива сећања тако и анализи мотива заборављања у његовом драмском опусу, те показује да чак и неки од његових најпознатијих комада, као што су Чекајући Годоа и Крапова последња трака, представљају парадигматичне примере позоришта заборављања. На основу упоредног читања Рикерових студија и Бекетових драма, његов драмски опус у овој дисертацији је подељен на четири велика сегмента: на комаде о невољном сећању, комаде о вољном сећању, комаде о невољном заборављању и комаде о вољном заборављању...

This dissertation analyzes various modes of representing voluntary and involuntary memory and forgetting in Samuel Beckett’s plays. Its primary theoretical framework is provided by a number of relevant and interconnected phenomenological and hermeneutic studies of Paul Ricoeur: Le volontaire et l’involontaire, Temps et récit, Soi-même comme un autre, La mémoire, l’histoire, l’oubli, and, to a lesser extent, La métaphore vive. Other theoretical starting points are found in Harald Weinrich’s influential study Lethe: Kunst und Kritik des Vergessens, as well as in Génette's and Richardson's narratology, and in different investigations of modern drama. In opposition to previous studies of mnemonic phenomena in Beckett’s plays, which interpreted them only as manifestations of memory-theater, this dissertation is equally devoted to interpreting both memory and oblivion motives in his theater. Moreover, it reveals that even some of his best known plays, such as Waiting for Godot and Krapp’s Last Tape, are paradigmatic examples of oblivion-theater. Based on the comparative reading of Ricoeur’s studies Le volontaire et l’involontaire and La mémoire, l’histoire, l’oubli, on the one hand, and Beckett’s plays, on the other, this dissertation divides his theatrical opus into four large parts: involuntary memory plays, voluntary memory plays, involuntary forgetting plays, and voluntary forgetting plays...