Српскохрватско наслеђе у српској поезији друге половине двадесетог века (Васко Попоа, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић)

Abstract

Циљ истраживања јесте сагледавање основних видова у којим се српсковизантијско наслеђе јавља у песништву Васка Попе, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и Ивана В. Лалића. Применом књижевноисторијских, књижевнотеоријских, антрополошких и културолошких метода, уз ослањање на сазнања и достигнућа из области естетике и теологије, настојали смо да покажемо на који се начин средњовековно наслеђе стваралачки преображава и уграђује у опус песника које разматрамо, са једне стране, и како утиче на изградњу и формирање битних поставки њихових индивидуалних поетика, са друге стране. Српсковизантијско наслеђе се у послератној српској поезији јавља у склопу општег поетичког усмерења на традицију и наслеђе прошлости. Под плодотворним утицајем и открићима Елиотове поетике, са Васком Попом и Миодрагом Павловићем у српском песништву после Другог светског рата зачиње се поезија чије се битне поетичке особености изграђују у односу према традицији као ризници духовног наслеђа прошлости и архетипског искуства. Овакав покрет поезије настаје услед настојања песника да се уместо визије „празне идеалности“, коју је Хуго Фридрих видео као основно одређење модерне лирике, и фрагментарности искуства, пронађу пуноћа смисла и целина израза...

The aim of this thesis is to examine the main forms of the Serbian-Byzantine heritage in the poetry of Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović and Ivan V. Lalić. By applying literary-historical, literary-theoretical, anthropological and culturological methods, and relying upon the knowledge and accomplishments of the fields of aesthetics and theology, we have sought to portray the way the medieval heritage creatively transforms and builds into the opus of the poets in question on one hand, and how it affects the formation and shaping of important foundations of their individual poetics on the other. The Serbian-Byzantine heritage appears in the Serbian post-war poetry as part of the general poetic orientation towards tradition and historical heritage. Under the creative influence and discoveries of Eliot’s poetics, with Vasko Popa and Miodrag Pavlović, a new poetry is conceived in the Serbian poetry after World War II, with important poetic characteristics developed in relation to the attitude towards tradition as the treasury of the past spiritual heritage and archetypal experience. This movement is the result of the poets’ efforts to achieve the fullness of meaning and integrity of poetic expression instead of Hugo Friedrich’s “empty ideality” vision (which he saw as the primary attribute of modern lyric poetry) and fragmentation of experience...