Књижевни текстови у уџбеницима и приручницима француског језика из перспективе савремених приступа настави страних језика

Abstract

Предмет ове докторске дисертације су функција и дидактизација књижевног текста у уџбеничкој литератури француског као страног језика француских и домаћих аутора из друге половине 20. и с почетка 21. века, намењеној средњем и вишем нивоу, као и улога ученика – читаоца књижевног текста у различитим методама учења страног језика. Књижевни текстови су у традиционалној граматичко-преводној методи (током целе друге половине деветнаестог века, а и знатно касније) заузимали средишње и готово искључиво место у настави страних језика. У првој деценији 20. века директна метода их „искључује“ из уџбеника страног језика, али их „враћа“ комбинована (по француском дидактичару Пирену „активна“) метода, у којој се препознају елементи и традиционалне и директне методе. Оваква концепција наставе на средњем и вишем нивоу приметна је у уџбеницима из 50-их година у којима књижевни текст служи као повод за активности усмене и писане продукције – за говор о тексту („објашњавање текста“) или писмени састав (слободни састав, „коментарисање текста“). Повезујући и тематску и структурну и стилистичку димензију текста, појединачне елементе текста са контекстом, професор објашњава текст и поставља питања, а ученик одговара на њих, примењујући своје акумулирано знање. Иако је ученик активнији него у претходним периодима, у средишту наставне активности налазе се наставник и текст. За аутора уџбеника најбитнији задатак представља избор погодних текстова за остваривање првенствено образовно-васпитног а затим и језичког циља наставе...

The subject of this doctoral dissertation are the function and didacticisation of literary texts in the textbook literature pertaining to French as a foreign language by French and domestic authors from the second half of the 20th and the early 21st century, aimed at the intermediate and advanced levels, as well as the role of students as readers of literary texts within the framework of various methods of learning a foreign language. Within the framework of the traditional grammatical-translation method (during the course of the entire second half of the 19th century, and even much later), literary texts occupied a central place and were almost solely used in foreign language teaching. In the first decade of the 20th century, the direct method “excluded” them, so to speak, from foreign language textbooks, but they were “brought back” into practice by the socalled combined method (referred to as “active” by the French didacticist Puren), wherein one can recognise elements of both the traditional and the direct method. Such a concept of teaching at the intermediate and advanced levels was noticeable in textbooks dating from the 1950’s, wherein a literary text served as a lead-in for oral and written production activities – for speaking about the text in question (“text explanation”) or a writing exercise (free composition essay, “commenting on the text”). By linking the thematic, structural and stylistic dimensions of the text, that is, individual text elements with the context, the teacher explains the text and asks questions about it, and the students answer them, applying their accumulated knowledge. Even though the students are more active than they were during the preceding period, the teacher and the text are at the centre of teaching activities. For a textbook author, the most important task is to make a selection of texts suitable for realising primarily the educational and then the linguistic objective of teaching...