Воћарска лексика и терминологија у српском језику

Abstract

У нашој средини, у српском етничком и језичком поднебљу, упоредо са гајењем и подизањем воћака и воћара, развијала се и уоптпуњивала општа воћарска лексика и терминологија. Српска народна воћарска лексика и терминологија као дио лекичког фонда српског језика нису до данас представљале предмет лексиколошке анализе. Лексиколошка анализа српске воћарске терминологије у овом раду заснована је на корпусу од 1.254 лексичке јединице, сачињеном на основу најзначајнијих једнојезичких рјечника српског (српскохрватског) језика, воћарских приручника, важнијих етнографских и дијалектолошких дјела итд. Корупс дакле обухвата воћарску лексику штокавског дијалекатског подручја и временски се протеже на цио XIX и XX вијек. Базични дио воћарксог лексикона чини лексика домаћег, словенског поријекла; знатнији удио у њему заузима једино лексика оријенталног поријекла (која је посредством турског језика инкорпорирана у наш лексички систем). Рад је имао за циљ да се српска народна воћарска лексика и термионологија (уз осврте културолошке, каткад и друге природе) у првом реду освијетли са творбено-семантичког аспекта на прегледан и јасан начин. Таквом циљу подређена је и његова концепција. Уз уводни и закључни дио, рад овухвата следећа три поглавља: I. Преглед српске воћарске лексике (на материјалу воћака стаблашица из фамилије Rosaceae); II. Појединачни називи воћака: лексичко-семантички приступ; III. Појединачни називи воћака: творбени преглед. Творбено-семантичкој анализи народне воћарске терминологије (као главном предмету овога рада), претходио је општи преглед воћарске лексике. У првом поглављу представљене су наше воћке стаблашице: јабука, крушка, шљива, трешња, вишња, бадем (бајам), бресква, кајсија, зерделија (Prunus cerasifera), дуња (гуња), мушмула, указано је на њихов значај у животу заједнице, освијетљена је њихова улога у култу, обреду и предању. Језички аспект односи се на развој значења наведених лексема, на њихову улогу у фразелогији, ономастици и деривацији. Утврђено је да се значај воћке у свакодневном животу, предању и култу непосредно одражава на језичком плану: лексеме које означавају важније воћке (јабука, крушка, шљива), имају развијенију полисемантичку структуру, снажнији деривациони потенцијал, значајније мјесто у ономастикону и фразеолошком систему српског језика. Друго поглавље посвећено је семантици народних назива бројних врста и варијетета наших воћака. Појединачни називи посматрани су као тематска група ријечи. У жижи лексичко-семантичке анализе је воћни плод као средишњи и главни индуктор номинације. Појава исте или сродне особине плода (нпр. боје, ускуса, мириса итд.) уочена код воћака ботанички различитих родова, налазила је свој израз на лексичком плану. Теорија компоненцијалне анализе у проучавању природе лексичког значења нашла је своју праву примјену у семантичком приступу овој врсти лексике. Посматрајући цјелокупну тематску групу кроз призму њених поставки, могуће је сагледати заједничке семантичке критерије којима подлијежу називи ботанички различитих родова. То су: боја, облик и/или величина, укус, мирис, структура и вријеме сазријевања. Већи спектар варијетета плодова у природи (какав познају јабука, крушка, бресква), имплицира ширу заступљеност семантичких критерија; ужи спектар варијатета (какав имају нпр. бадем или маслина), имплицира њихову ужу заступљеност. За све критерије семантичког рашчлањивања карактеристичан је двојак начин мотивисања, непосредни и посредни. Удио међу непосредно мотивисаним и посредно мотивисаним лексемама варира идући од једне семантичке категорије до друге. Поред воћног плода као главног индуктора именовања, знатнији удио у обликовању профила српске воћарске терминолгије имале су и ономастичке, посебно топонимијске основе. Топонимијске основе односе се на имена држава или ширих области и имена градова (наших и страних), на елементе рељефа и имена села. За разлику од антропонимијских основа, оне су се дубоко уткале у српски воћарски именослов. Треће поглавље посвећено је творби. Што се творбених начаина тиче, изведене лексеме запремају готово читав корупс; сложенице и двочлани синтагматски називи углавном се своде на појединачне случајеве. Велик број изведеница и знатно ужи спектар лексема у улози основинских ријечи, показатељ је да су се за исту основу везивали различити суфикси. У улози основинских лексема јављају се углавном именице и придјеви; именичке основе су знатно бројније у односу на придјевске, али су придјевске основе (оне важније), испољиле већи деривациони потенцијал од именичких. Уз све проблеме који се јављају при творбеној анализи обимне грађе (у којој се неријетко одсликавају дијалекатске особине изворног поднебља), творбеном анализом је утврђено да је инвентар суфикса необично велик. Инвентар обухвата 82 суфикса, што упућује на чињеницу да је њихова дјелотворност у обликовању народне воћарске терминологије крајње неуједначена. Према учесталости могуће их је класификовати на продуктивне суфиксе (-ка, -ача/-јача, -ица), продуктивније суфиксе (-ара/-јара, -ика/-јика, - анка/-јанка, -уша, -(а)ц, -лија, -уља, -њача; мање продуктивне и непродуктивне суфиксе (који се јављају — бар ови последњи — као творбени елеменати занемарљивог бороја деривираних лексема). Плодотворност једних суфикса и неплодотворност других, условило је појаву продуктивних, мање продуктивних и непродуктивних творбених типова. Они најпродуктивнији творбени обрасци, нпр. придјевска осн. + суфикс -ка: белка (јабука, Врање итд.); именичка осн. + суфикс -ача/-јача: тањирача (јабука) итд., опредјељивали су процес именовања наших воћака и давали му печат. Мање продуктивни су у номинацију уносили особеност и у творбеном погледу били чинилац њене ширине.

In our region, in Serbian ethnic and linguistic area, together with the cultivation of fruits, there developed general lexis and terminology related to orcharding. Serbian folk orcharding lexis and terminology as part of the Serbian lexical stock has not so far been subjected to a lexicological analysis. The lexicological analysis of Serbian orcharding terminology presented in this dissertation is based on a corpus comprising 1,254 lexical units, excerpted from the most representative monolingual Serbian (or Serbo-Croat) dictionaries, manuals of orcharding, pertinent ethnographic and dialectological reference works, etc. Furthermore, the corpus includes the orcharding lexis of Štokavian region spanning the whole of the 19th and the 20th century. The core of the orcharding lexicon is made up of the lexis of domestic, Slav origin; apart from that, a considerable part of it is taken up by the lexis of Oriental origin (which had been incorporated into our lexical system via the Turkish language). This dissertation aims, in the first place, to shed light on Serbian folk orcharding lexis and terminology from a word-formation and semantic aspect by presenting it in a clear and systematic fashion. The conceptual organization of the dissertation serves to meet this goal. Apart from the introductory and the concluding sections, the dissertation consists of the following three chapters: I. Overview of the Serbian orcharding lexis (based on the fruit trees of Rosaceae family); II. Specific terms for fruit trees: lexico-semantic approach; III. Specific terms for fruit trees: word-formation overview. Word-formation and semantic analysis of folk orcharding terminology (representing the main subject of this dissertation) is preceded by a general overview of orcharding lexis. The First Chapter presents our fruit trees: apple, pear, plum, cherry, sour cherry, almond, peach, apricot, cherry plum, quince, medlar. We have drawn attention to their significance in the life of the community, and elaborated on their role in cult, ritual and oral tradition. The linguistic aspect includes the development of meaning of the analyzed lexemes, as well as their role in phraseology, onomastics and derivation. We have established that the significance of a fruit tree in the daily life, tradition and cult is directly reflected on the linguistic plane: lexemes signifying more important fruit trees (such as apple, pear, plum, etc.), have more complex polysemic structure, greater derivational potential, and a higher rank in the onomasticon and the phraseological system of the Serbian language. The Second Chapter is dedicated to the semantics of folk terms for various types and varieties of our fruit trees. Specific terms were viewed as a thematic word group. Our lexico-semantic analysis focuses on the edible fruit as the main inductor of nominalization. The occurrence of an equivalent or similar characteristic of a fruit, (e.g. colour, taste, smell, etc.) noted among fruit trees of botanically different genera, has found adequate expression on the lexical plane. Theory of componential analysis in the study of lexical meaning has found its true application in the semantic approach to this kind of lexis. By examining the entire thematic group within the abovementioned theoretical framework, we could derive the common semantic criteria underlying the terms of various botanical genera. They are the following: colour, shape and/or size, taste, smell, composition and ripening time. Greater range of fruit varieties in nature (typical of the apple, pear and peach), implies broader distribution of semantic criteria; smaller range of varieties (such as that of an almond or olive) entails their narrower distribution. All the criteria of semantic decomposition are characterized by a two-fold manner of motivation – direct and indirect. The proportion between the directly and indirectly motivated lexemes varies among the different semantic categories involved. Aside from the edible fruit as the main inductor of nominalization, a significant role in the profiling of Serbian orcharding terminology is played by onomastic, and especially toponymic bases. Toponymic bases represent the names of countries or wider regions, as well as the names of towns (domestic and foreign), elements of relief and names of villages. Unlike anthroponymic bases, they are deeply rooted in the Serbian orcharding nomenclature. The Third Chapter deals with word-formation. Concerning the word-formation types, derived lexemes are prevalent in practically the entire corpus; compound words and bipartite phrases are reduced to the level of isolated cases. A great number of derivatives and a much smaller range of lexemes acting as base words indicate that one base word attracts various suffixes. Lexemes acting as base words are mostly nouns and adjectives; nominal bases are significantly more numerous than the adjectival ones, but the latter exhibit a greater derivational potential than the former. Notwithstanding all the usual problems occurring in the course of a wordformation analysis of massive data (which often reflects dialectal features of the respective region), we have established that the inventory of suffixes is surprisingly large. The inventory comprises 82 suffixes, which points to the fact that their productivity in the shaping of the folk orcharding terminology is extremely uneven. We can classify them according to frequency into productive suffixes (-ka, -ača/-jača, -ica), more productive suffixes (-ara/-jara, -ika/-jika, -anka/-janka, -uša, -(a)c, -lija, - ulja, -njača; less productive and non-productive suffixes, occurring – the latter, at the least – as the word-formation elements of a negligably small number of derived lexemes. The productiveness of one type of suffix and the unproductiveness of others led to the division of productive, less productive and unproductive word-formation types. The most productive word-formation patterns, e.g. adjectival base + suffix -ka: belka (a kind of apple, the region of Vranje), etc.; nominal base + suffix: -ača/-jača: tanjirača (a kind of apple), etc., represent the key element in the process of naming our fruit trees. The less productive types contributed their idiosyncratic properties to the process of nominalization, representing a factor of its width