Поетика времена српских усмених епских песама предвуковског бележења и Вукових збирки

Abstract

Првобитни циљ овог истраживања био је показати да епско време не мора функционисати као искључиво као „затворено“, нити заузимати „острвски положај“ у односу на друге епохе, како се то обично сматрало, при неоправданој аналогији српске епике и руских биљина. Основна метода овог истраживања је семиотичка, а када се истраживање укрштало с научним, лингвистичким, књижевнонаучним, антрополошким, и другим сазнањима (различитим методолошким полазиштима), неминовно је попримало интердосциплинарни карактер и водило је ка методолошком плурализму. Предмет истраживања био је размотрити како се време у песми (наративно време) конституише у поређењу с реално постојећим (историјским, тј. објективним) временом, као и то како оно функционише на равни биографског времена лика, одређеног пре свега социокултурним реалијама друштва у коме варијанта егзистира, везаним за различите узрасне идентитете. Почетна тачка од које се даље самерава биолошко и социјално време је рођење јунака, које је, по правилу, несвакидашње, као, уосталом, и његово порекло. Детињство траје сразмерно кратко, а превазилажење лиминалног статуса детета остварује се првим подвигом, односно јуначком женидбом, чиме се јунаку адолесценту обезбеђује нови статус – младог ратника. Када једном освоји статус ратника, главни јунак остатак живота проводи у његовом сталном потврђивању и доказивању, из једног подвига у други. Зрело доба, стога, функционише као немаркирани (уобичајени) узрасни идентитет јунака. Предавањем јуначких атрибута (коња и оружја) сину, јунак се одриче свог статуса и прелази у категорију старих лица. Излазак из ратничког статуса остварује се на два начина – променом делокруга – уласком у делокруг саветника (мудраца), или одласком у смрт, при чему ће необичном јунаку, саобразно сижеима песама о смрти јунака, одговарати „необична“ смрт. Ограничена рођењем и смрћу, биографија епског јунака, у конкретном сижеу, актуализоваће један од (обично најважнијих) тренутака из живота лика (први сукоб, женидбу и сл), плетући око ове тачке временску арматуру песме...

The previous goal of this research was to show that epic time does not have to function exclusively as “closed”, nor to hold “the island position” put against the other epochs, the opinion that prevailed in recent times when Serbian folk epic and Russian epic folk songs (byliny) were compared. The main method of this research is semiological, but when the reseached mingled with scientific, linguistic, literary scientific, antropological and other types of knowledge (different methodological points of departure), it inevitably took interdisciplinary character and lead to methodological pluralism. The main point of this research was to figure out the way in which time in a poetic narrative (narrative time) relates to the real (historical, i.e., objective) time, as well as the way it functions as biographical time of the character determined by sociocultural facts in which a variation exists, connected to different age identities. The starting point from which biological and social time measures is the birth of a hero. His birth as well as his origin is highly unusual. The period of childhood lasts relatively shortly. The liminal phase of the child is abandoned with his first achievement, or heroic marriage. The adolescent then acquires a new status – status of young warrior. Once the status of warrior is acquired, the hero spends the rest of his life in constant confirmation, more with every battle. Adulthood, therefore, functions as an unmarked (usual) maturity identity of the hero. By handing down his heroic symbols (the horse and the weapon) to his son, the hero renounces his status and becomes old. His leaving is accomplished in two ways – by changing the surrounding – becoming an advisor or a sage – or by dying whereby the unusual hero, in compliance with the the plots of the hero's death poems, faces unusual death. Bounded by birth and death, biography of an epic hero in a particular plot actualizes one of the (usually most important) moments of his life (the first conflict, marriage, etc.) weaving around this point the temporal foundation of the poem. Time in oral folk epic creates a very compound system of relations – both in extra-poetic reality and within the “epic time”. The first type of relationship is achieved with breaking through the barrier of the (recent) past in chronicle modeled poems, by introducing the narrators alter ego, a narrator – participant (i.e., by introducing the internal perspective of the text). Unlike...