Заплет у комедији српског реализма : између Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића

Abstract

Радњу драмског текста чине експозиција, заплет и расплет. Заплет је дефинисан у односу на покретачке чиниоце (лик, жеља, намера, препреке, циљ). Основни чиниоци заплета су фигуре међуструктуре: субјекат, коректор, интригант, режисер, објекат, окидач. Распоредом фигура динамизује се развој заплета. Изузев фигуре субјекта, друге фигуре не мора доследно попунити одређени лик. Неретко један лик током развоја заплета попуњава две до три динамичке фигуре. Једноставан заплет чини радња лика, који наилази на одређене препреке или проблемске ситуације. Више фигура субјеката у радњи образује сложен заплет. Један заплет обједињује радња лика који попуњава фигуру субјекта, те стога радња одређене комедије може разликовати и више заплета. Заплет је анализиран у односу на тематику, структуру и семантику. Трипартитна типологија се надопуњује, тумачећи заплет из различитих углова. У структуралној типологији анализиран је начин театрализације драмске приче техникама фокализације. Издвојени су: спирални, степенасти, линеарни, вертикални, етапни, лепезасти, звездасти и паралелни заплет. У структурално-семантичкој типологији истражена је семантика радње, архетипски сижеи који од античких времена опстојавају у драмској књижевности. Уочени су: лудички, ритуални, судски, енигматски, агонички, циклични и заплет стицања. Тематска типологија је најсиромашнија у српској комедији овог периода. Препознати су: љубавни, брачни, породични, социјални и политички заплети. Квантитативно посматрано, преовладава љубавна, породична и брачна тематика. Социјална и политичка тематика биће далеко заступљенија са појавом Бранислава Нушића. Такође су подробно испитани заплети у контексту ритуала и културних истраживања. У српској комедији уочени су различити развојни периоди, зависни и од успореног развоја драмске технике. Све до почетка двадесетог века опстају епски комуникацијски канали (говор за 668 себе, говор у страну, монолози). Ако се српска реалистичка комедија може похвалити разноврношћу заплета, не може техником театрализације заплета.

Action of a drama text comprises exposition, plot and denouement. The plot is defined according to actuating factors (character, wish, intention, obstacles, aim). The basic factors of a plot are the figures of interstructure: subject, corrector, intrigant, director, object, trigger. The development of the plot is made more dynamic by the dispostion of figures. The subject figure aside, other figures are not obliged to fulfill a certain character consistently. It is not a rare case that one character fulfills two to three dynamic figures during the development of the plot. A simple plot is made by the action of a single character, who meets certain obstacles or problematic situations. More subject figures in the action form a complex plot. A single plot is integrated by the action of the character who fulfills a subject figure, therefore the action of a certain comedy can comprise more plots. The plot has been analyzed according to the themes, structure and semantics. A three-part typology is being complemented, and it interprets the plot from various angles. In structural typology, the method of а drama text theatralisation through the techniques of focalization has been analyzed. A spiral, gradual, linear, vertical, phased, fan-shaped, star-like and parallel plots were singled out. In structural-semantics typology semantics of action has been analyzed, as well as archetype summaries that have survived from antique times in drama literature. The following types of plot have been noticed: ludic, ritual, judicial, enigmatic, agonic, cyclical and the plot of acquiring. 669 The thematic typology is the poorest in Serbian comedy of this period. Love, marital, family, social and political plots have been recognized. In terms of quantity, love, family and marital themes are prevailing. Social and political themes were far more represented with the appearance of Branislav Nušić. The plots in the context of rituals and cultural explorations have also been thoroughly analyzed. Different periods of development have been noticed in Serbian comedy, dependant also on the slow development of the drama technique. Until the beginning of the twentieth century, epic communication canals survived (talking to oneself, talking aside, monologues). If Serbian realistic comedy can be proud of its plots’ diversity, the same cannot be said for the technique of plot theatralisation.