Планирање предела као инструмент просторног развоја Србије

Abstract

Проблем дефинисања основе на којој се гради концепт планирања предела као инструмента просторног развоја Србије је централно питање којим се аутор бави у овом раду. Да идеје на којима почива постојеће планирање предела (у Србији посебно) више нису идеје времена у ком живимо, основна је теза која је покренула ово истраживање. Глобални процеси су створили нови амбијент у ком се данас планира: планирање за предео је превазиђено. Данашња теоријска парадигма мења тежиште, односно просторни концепт. Предео није више само резерват културне и природне баштине који треба конзервирати у затеченој слици, већ је холистички, хибридни, ентитет природних, културних и социјалних вредности који се мења и развија. Као такав он постаје предмет истраживања. Овим радом су понуђени елементи за грађу другачијег концепта планирања - планирања кроз предео. Настао је као модел примене нове парадигме којом су дефинисани просторни концепт и планерски принципи. Парадигма интегрише научнe принципe: предеоне екологије, естетике предела као система и принципе комуникативног планирања у оквирима предела (као просторног концепта). У хеуристичком смислу, обједињена је дескриптивна и прескриптивна теорија планирања, а решавање научних проблема и задатака заснива се на: концепту предела као целине, трансдисциплинарности у истраживачком приступу и карактеру предела као новој вредности (јавно добро)у систему планирања. У интерпретацији новог концепта планирања, питања просторног развоја воде ка опредељењу за тип односно карактер будућег предела, који је јавно добро и јавни интерес, у који су уграђени циљеви свих сектора (становања, индустрије, пољопривреде, шумарства, енергетике, заштите животне средине, природног и културног наслеђа...). Степен интегративности и холизма нас може определити у закључку да се понуђени односно могући концепт умногоме разликује од постојећег. А да ли је и основа за планирање бољих и лепших предела питање је непредвидљивости будућег развоја планирања уопште. С обзиром на искуства вечите потраге за моделом интегралног планирања, као и неизвесности у ком се планирање креће, отворена су нова питања и дилеме...

The problem of defining the basis to the concept of landscape planning as an instrument of spatial development in Serbia is the central issue that this thesis deals with. The basic thesis that initiated this study consideres that the ideas underlying the existing landscape planning (especially in Serbia) are not the ideas valid at the present time any more. Global processes have created a new environment for nowadays planning: planning for landscape is outdated. The current theoretical paradigm changes the focus or spatial concept. The landscape is no longer only a reserve of cultural and natural heritage that should be preserved in the same state, but it is a holistic, hybrid entity of natural, cultural and social values, which has been changing and evolving through time, and as such, becomes the subject of research. This paper provides elements for creating a different concept of planning through landscape, as an application model of the new paradigm that defines the spatial concept and planning principles. It integrates the application of scientific principles: landscape ecology, landscape aesthetics as a system and principles of communicative planning within the landscape as a spatial concept. In heuristic terms, descriptive and prescriptive theories of planning are unified, and solving scientific problems and tasks is based on: the concept of landscape as a whole, transdisciplinarity in research approach and landscape character as a new value in the planning system but also in an integral interpretation of knowledge about landscape. Spatial development issues in the interpretation of the new concept of planning, lead to the determination of type and character of the future landscape, which is public benefit and public interest, and where the objectives of all sectors are incorporated (housing, industry, agriculture, forestry, energy, environmental protection, natural and cultural heritage, ...). Level of integration and holism can prompt us towards the conclusion that offered or possible concept veries significantly from the existing one. And whether that concept is the basis for better planning and more beautiful landscapes, is the question of unpredictability of future development of planning in general. New questions and dilemmas have been raised, as it could have been predicted, given the experiences of the eternal search of an integrated planning model as well as the uncertainty of the planning itself...