Кратка историја патријарха Никифора : историјска анализа дела

Abstract

Кратка историја патријарха Никифора (806 – 815) одувек је у византијским студијама представљала незаобилазан извор у проучавањима историје Царства 7. и 8. века. Ово дело угледног цариградског световног достојанственика, а потом и патријарха, покрива временски период од 602. до 769. године историје царства Ромеја. Обзиром да је Кратка историја један од само два историјска дела која се баве мрачним вековима византијске цивилизације, дакле окренута је прошлости из перспективе једне сасвим другачије епохе у којој се Царство нашло крајем 8. и почетком 9. века, она је већ у повоју византијских студија, о чему сведоче прва издања већ из 17. века, била предмет научне пажње свих који су се бавили историјом назначеног периода. Циљ ове дисертације јесте да изучи унутрашњи карактер и особине дела које је обзиром на време свог настанка, крај 8. и прва деценија 9. века, стајало на самом почетку обнове византијске културе и учености, на тај начин прекидајући један прилично дуготрајан период византијске историје који је пре свега обележен одсуством литерарних дела из домена световне књижевности. Историјски значај и место самог аутора Кратке историје, његова значајна световна каријера која се одвијала у близини, или чак при самој царској палати, а потом његово управљање Цариградском црквом у бурном времену између два таласа иконоборства, поставља пред истраживача његовог најпознатијег световног дела мноштво питања, која се намећу уколико се само дело посматра у контексту времена у којем је настало и положаја који је његов писац у таквом времену заузимао. У вези са таквим поимањем Кратке историје, узимајући у обзир и личну историју самог Никифора, ми смо се посветили истраживању два важна аспекта овог дела која се појављују као доминантне теме на његовим страницама - слици царева и патријараха која се пројављује из карактеристичног начина нарације, одабира теме и њеног прецизног размештања унутар структуре дела. Пишући историју Царства 7. и 8. века, Никифор је оставио утисак апсолутне личне објективности и непристрасности спрам догађаја и личности које је описивао. Из наше анализе дела промаља се једно сасвим другачије виђење слике царева и патријараха, које је он представио у својој Краткој историји. Овај поступак био је изазван сасвим конкретним проблемима и питањима која су обележила његову сопствену епоху. У том смислу, цареви и патријарси који се помињу на страницама његовог дела, иако удаљене историјске личности из перспективе самог аутора, у својим узајамним односима, заправо представљају и одражавају основну идеју обновљене у православљу Цариградске цркве након 787. године. Идеја слободе и независности Цркве у односу на Царство које је по природи своје власти пребивало увек у потенцијалној опасности - из перспективе Цркве, да угрози њену слободу, присутна је кроз одговарајући наратив о царевима у Краткој историји. С тим у вези, проучавање слике царева у Краткој историји, наметнуло се као друга доминантна тема овог рад, у покушају да реконструишемо Никифоров лични став по питању положаја, места и улоге царске власти у византијској држави, а кроз комплексне приказе личности царева који су управљали Царством у периоду између година 602. и 769.

In the studies of the 7th and 8th centuries of Byzantium, Short history of the patriarch Nikephoros is an irreplaceable source. This work of Nikephoros, who was a highly prominent Constantinopolitan, a lay official of the imperial palace, later to become a patriarch of the Church of Constantinople, covers the time period between the years 602. – 769. Since the Short history is one of the two only extant sources dealing with the so called dark centuries of Byzantium, having its attention towards the past directed from and within a different period and the specific perspective of the Empire from the end of the 8th and the beginning of the 9th centuries, it was attracting scholarly attention from the very beginnings of Byzantine studies. First editions of the source, appearing already in the 17th century, illustrate this point. The aim of this dissertation is to study the internal character and features of the work which, standing on the outsets of the Byzantine cultural and state revival in the end of the 8th and beginning of the 9th centuries, influenced the renewal of historical writing in Byzantium after the great barren period of the 7th and 8th centuries which was particularly sparse in the production of secular literature. Influential secular career of its author, in the domain of Byzantine court policy, who was later to become patriarch of the Church of Constantinople in the turbulent times between two iconoclastic persecutions, raises several issues, especially if judged in the historical context of the time from which Short history actually originates. Having this in mind, and also considering Nikephoros’ personal history, we have focused our attention on two important aspects of his work, which both appear as dominant themes in the course of his narration, namely, the manners of representation of both patriarchs and emperors of Byzantium, independently and in their mutual relationships, as they are depicted in Short history. While writing his history of the Empire in the 7th and 8th centuries, Nikephoros maintained features of a highly objective and unbiased author, both in regard to events and to personalities he mentions. However, on the basis of our analysis, we are inclined to offer a different view point concerning the issue of emperor/patriarch images in the Short history. Nikephoros’ treatment of this theme was caused by specific and particular problems of his own epoch which certainly had its own effects and shaped him as a personality totally, but also as a writer in particular. In this respect, emperors and patriarchs appearing in the narrative of Nikephoros’ work transmit, although they themselves are individuals from a remote and distant time period – from the writers own perspective, in their mutual relations, as expressed and described in the Short history, transmit the ideas of the Church of Constantinople after the reestablishment of her orthodoxy in 787. In other words, the ideal of ecclesiastical freedom and independence in regard to the imperial power – the basileia, which was by its essence almost determined to insult these two main ideals of the Church, is in fact emphasized in a specific literary treatment of the image of Byzantine emperors of the 7th and 8th centuries. In this connection, a study of the image and character of representations of emperors, as present in the Short history, imposed itself as a second dominant theme of this thesis. Thus our other aim was to attempt a reconstruction of Nikephoros’ personal attitudes towards the issue of the imperial office and power, its place and significance in the Byzantine state, by examining the complex images of the emperors who reigned in Byzantium in the 7th and 8th century.