Прилози проучавању Његошева језика

Abstract

Увод. Његошева су дела већином писана народним језиком, и то оним дијалектом каквим се говори у Црној Гори. Најкарактеристичнија су у том правцу, поред његових песама испеваних „на народну“, његова два најбоља дела Горски вијенац и Шћепан Мали. У тим делима обично увек налазимо - и у фонетици, и у морфологији, и у синтакси — особине црногорских дијалеката. Извесни туђи елементи које налазимо у тим делима, поглавито турски и талијански, обични су и у говорима у Црној Гори. Али у делима Његошевим често налазимо и русизме. Његош је као свештено лице (а знао је добро и руски језик) уносио у своја дела црквене односно руске речи, нарочито при изношењу својих филозофских погледа. Отуда је и разумљиво што највише руског (црквеног)елемента налазимо у његову религиозно-филозофском спеву „Луча микрокозма" и још неким омањим мисаоним песмама („Мисао“, „Филозоф, астроном и поета“ и др.). Његош је много читао и наше песнике свога доба, нарочито С. Милутиновића и Л. Мушицког. Мушицког је нарочито волео, па је под његовим утицајем написао и неколико ода. Утицај се његов опажа и на језику у неким ранијим Његошевим песмама, на- рочито у „Слободијади." Честа употреба у том делу гломазних придевских сложеница (вјенценосне главе, вјештобојни Црногорци идр.) и других ненародних кованица дошла је само утицајем књижевног језика Л. Мушицког. Интересантно је да је на Његоша утицај његова учитеља С. Милутиновића у дикцији и језику неосетан, иако знамо да је идејно на њега много утицао. С обзиром на поменуте чињенице, ја сам и покушао у овом раду да изнесем само најважније црте Његошева језика и да их по могућству осветлим и с гледишта црногорских дијалеката...