Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918-1941)

Abstract

Нововјековна српска елита у Босни и Херцеговини формирала се вијековима кроз неколико развојних нити од којих су најважније институције сеоских старјешина, свештенства и малобројног, али економски моћног српског грађанства. Под аустроугарском окупацијом тај процес се довршава, а тада се, кроз политичку борбу са окупаторским режимом, профилишу политички, национални и социјални погледи српске елите из Босне и Херцеговине. Неки од истакнутих интелектуалаца из њихових редова биће важни судионици процеса јужнословенског уједињења, а касније и препознатљиви дио политичког миљеа Краљевине СХС/Југославије. Њихов политички ангажман у периоду између два свјетска рата, карактерише увјерење да је српско национално питање дефинитивно ријешено 1918. године, па је борба за очување југословенске државе постала њихов кључни политички циљ у том периоду. У том смислу они нису ни осјећали потребу посебног политичког организовања, као у вријеме аустроугарске окупације. Сасвим ослоњени на матицу Србију и увјерени да из Београда треба водити цјелокупну српску политику у тој држави, српска елита није показивала ни жељу за стварањем једног политичког вође Срба у Босни и Херцеговини. Због свега тога, њихов утицај на политику коју су водила страначка вођства у Београду, без обзира о којој политичкој партији се радило, био је пречесто миноран. Уз то, међусобно политички дубоко подијељени и сукобљени, они током читавог овог периода нису успијевали да наметну своје мишљење, чак и онда када се одлучивало о круцијалним питањима народа који су политички представљали. С друге стране, суочени са отварањем и радикализовањем хрватског питања, које је постепено почело да дубоко задире у српске националне интересе и српски етнички простор у овим областима, као и захтјевима за аутономијом Босне и Херцеговине од стране муслимана, они су покушавали да борбу са хрватским сепаратизмом и муслиманским аутономаштвом воде преко Београда и то супротстављајући им југословенски, а не српски национализам. Али, то их је често доводило у колизију мишљења и интереса са званичном политиком која се водила из Београда. То је неминовно морало довести до фрустрација па и разочараности, која се понекад манифестовала оптужбама да се Босна и Херцеговина у новој држави запоставља у економском, културном и просвјетном смислу, а још чешће увјерењем да су ове области и српски народ у њима жртвовани зарад ситних политичких интереса. Чини се да у том периоду нити је Београд разумијевао Србе у Босни и Херцеговини, нити је српски народ и српска политичка елита из Босне и Херцеговине често схватала политику која је вођена из Београда. То ће најјасније доћи до изражаја приликом стварања Бановине Хрватске 1939. године када најугледнији из редова српске интелектуалне елите коначно схватају потребу формулисања српског националног програма у оквиру Краљевине Југославије и настоје да тај програм формулишу и остваре.

Modern era Serbian elite in Bosnia and Herzegovina was forming itself over centuries through several development threads – village squires, clergy and scarce but economically powerful Serbian citizenry. Under the Austro-Hungarian occupation that process was completed, and then, through political struggle against the occupation regime, Serbian elite from Bosnia and Herzegovina profiled their political, national and social views. Some of distinguished intellectuals from their lines will become the important participants of the South Slavic uniting, and later on, the recognizable part of the political milieu of the Kingdom of SHS/Yugoslavia. Their political engagement in the period between two world wars was marked by the belief that Serbian national question was definitely solved in 1918, so the struggle for preserving the state of Yugoslavia became their key political aim in that period. In this manner they did not feel the need for particular political organizing, as in the period of the Austro-Hungarian occupation. Since Serbian elite from Bosnia and Herzegovina believed unquestionably that Serbia was the mother country and that politics should be directed from Belgrade, they did not show interest for their own political leader in Bosnia and Herzegovina. Because of that, their influence on politics of the parties in Belgrade was often of minor importance regardless of any political party. In addition to this, they were deeply politically separated and confronted so they did not succeed in imposing their own opinion, even when some crucial national issues were supposed to be solved. From the other side, faced with the opening and radicalization of the Croatian question, which began to undermine profoundly Serbian national interests and Serbian ethnic area, and with the Moslem requests for the autonomy of Bosnia and Herzegovina, they tried to fight against the Croatian separatism and Moslem autonomism from Belgrade confronting them with Yugoslav instead of Serbian nationalism. This, however, often provoked collision in opinions and attitudes regarding the official politics from Belgrade. It inevitably led to frustrations and disappointments, sometimes manifested by accusations that Bosnia and Herzegovina was neglected in economical, cultural and educational spheres. Very often it was believed that these spheres and Serbian people from Bosnia and Herzegovina were sacrificed for some minor political interests. It seems that in this period both Belgrade and Serbs from Bosnia and Herzegovina and their elite mutually misunderstood. This became evident in the period of establishing of the Banate of Croatia 1939 when the most prominent Serbian intellectuals finally understood the need for creating and realizing Serbian national program within the Kingdom of Yugoslavia.