Ерос и одговорност : Левинасова "ан-археологија" љубави

Abstract

У раду се покушало показати како између ране Левинасове етичке љубавне концепције која се базира на етичкој еротици и позне доктрине која се ослања на мотив и тему одговорности за Другог нема никаквих битних разлика и да се у суштини, када се оне упореде, белодано показује да се ту чак ради о једном истоветном етичком учењу (овде подвлачимо да овај став у својој основној изведби није у дослуху са Левинасовом мишљу, пошто наш аутор негде од краја шездесетих година константно ради и на разлици између ероса и одговорности, која у позном периоду постаје и једна од упадљивих и доминантних разлика до које нарочито држи). Следствено овом основном ставу указано је и на то како рано и позно Левинасово дело, када се посматрају у њиховој одвојености али и у њиховој целовитости која обухвата и она питања која се само посредно дотичу проблема љубави, представљају тек варијације на идентичну тему, на основно питање етички структуриране љубави, пошто се ово питање показује као централно и одлучујуће у целокупном делу нашег аутора које оставља на периферији сва остала питања. Другим речима, у намери да се покаже како су рана етичка еротика и касна етичка одговорност битно укрштене у својим основним поставкама и циљевима, тако да се за позно остварење може рећи да представља само наставак и даље развијање онога што је већ у раном остварењу било истакнуто као главно обележје тога дела (подвучено је да се у бити ради о терминолошким преинакама и другачијим формулацијама које евентуално тек радикалније наглашавају етичко значење међуљудске љубавне релације), скренута је, непосредно и посредно, пажња и на то да између раног и позног остварења нашег аутора у оном битном смислу нема никаквих пресудних и драматичних разлика. Посредством теме љубави, дакле, која је фундаментална у овом делу и која га у потпуности обележава, постаје могућно говорити и о његовом укупном тематском јединству. Показало се да у тачци у којој се открива оно што је суштинско у овом делу, како се у тој истој тачци истовремено обелодањује и његово суштинско јединство. А ово, бивајући обезбеђено одлучујућим тематским јединством које омогућује етички структурирана љубав, посредно заправо бива издејствовано основним карактеристикама етичког ероса, алтеритетом, плуралитетом, асиметријом и трансценденцијом, које у међувремену постају и темељна обележја позне етичке одговорности. Оно што у ствари Левинасову етику и чини етичком, односно оно што његову међуљудску релацију коју скицира чини етичком, јесу управо ова њена наведена својства. Њихова посебност и изнимност доводе се у везу са тиме што су интерпретирана на један крајње необичан начин који се противи готово свим познатим начинима њихове обраде. Схваћен у својој особеној апсолутности, алтеритет нам се указује у једној безмало револуционарној светлости, а то важи подједнако и за остала својства која се, гледано из перспективе досадашње већинске традиције мишљења, појављују такође на један потпуно нов и непознати начин....

In this work we have tried to show that early Levinas’ ethical love conception based on ethical eroticism does not demonstrate much difference from his late doctrine relying on motive and theme of responsibility for the Other and that basically, comparing these two concepts, it can be clearly seen that we have an identical ethical teaching (here we would like to underline that this attitude is not in compliance with Levinas thought, since our author from the early sixties constantly works on the difference between Eros and responsibility, which in the late period of his work becomes one of his distinctive and dominant differences, he cares about in particular). According to this fundamental statement it has been pointed out that early and late work of Levinas, when being considered separately but as a whole unit as well, the latter including the problem of love only indirectly, do not represent but a variation of the identical subject, of the basic issue of ethically structured love, since this question is the central and crucial one in the whole work of our author, thus leaving aside all other issues. Said differently, in order to show how the early ethical eroticism and the late ethical responsibility are inherently blend in their fundamental assumptions and aims, in a way in wich it can be said that the late work represents just a continuation and further development of what in the earlier opera was emphasized as its main feature (it has been underlined that it is about terminological modifications and diverse formulations which may only emphasize the radical ethical meaning of interpersonal love relation), the attention has been directly and indirectly diverted to the fact that essentially there are neither crucial neither dramatic differences between earlier and late work of our author. Thus, through the subject of love, which is fundamental in this work and which enlightens it completely, it becomes possible to speak about its overall thematic unity. It has been shown that the point which reveals the essence of this work is the point revealing its essential unity as well. And this, being enabled by deciding thematic unity based on ethically structured love, has been in fact indirectly obtained by the basic features of ethical Eros, alterity, plurality, asymmetry and transcendence, which at the same time become the crucial features of the later ethical responsibility. In fact, what makes Levinas ethic so ethical, that is what the interpersonal relation he has drawn makes so ethical, are the aforementioned features. Their uniqueness and exceptionality are associated in the mode of an extremely unusual interpretation opposed to almost all known way of their procession. Comprehended in its particular absoluteness, alterity has appeared in its revolutionary light, and this is valid for the other features as well, which viewed from the perspective of recent major tradition of thought, appear also in the completely new and unknown mode...