Властела Државе српских деспота

Abstract

Рад је настао са циљем да се на свеобухватан начин сагледа положaј и улога властеоског слоја у Држави српских деспота (1402–1459). Методолошки поступци коришћени у ту сврху били су условљени, пре свега, релативним недостатком изворног материјала. То је налагало, поред стандардне критичке анализе извора, коришћење метода поређења и модела. На тај начин настојали смо да тему нашег истраживања сместимо у шири историјски контекст. Из истог разлога у уводном и завршном поглављу морало се изаћи из задатог временског оквира. Читаво излагање организовали смо комбинујући хронолошки и тематски принцип, настојећи да тако истакнемо узрочно-последичне везе између догађаја, али и да створимо једну уопштену слику о одабраној теми. Наше истраживање је показало да је деспот Стефан успео да сломи политичку моћ властеле, коју она није повратила све до краја постојања Деспотовине. Са друге стране, властела је остала главни ослонац војних снага српске државе, без које се није могло замислити одолевање османском притиску. Управо због јачања војних потенцијала, све већи значај добијало је додељивање пронија, као условних земљопоседа. Носиоци дворских звања уживали су највећу моћ међу властелом услед чињенице да су се стално налазили у владаревом окружењу. Све већи значај на двору стицали су, у посматраном периоду, странци, пре свега истакнути Дубровчани и Грци. Материјални ослонац властеле били су, као и пре XV века, земљишни поседи, мада су и за њу све већу важност имали приходи од рударске производње. У време Деспотовине забележено је јачање витешких идеала, што пак није умањивало жељу истакнутих властелина да се окрену монашком животу. Пад Смедерева 1459. био је догађај после кога се темељно променио положај српске властеле, која је наставила да егзистира још једно извесно време у оквирима Угарске и Османског царства. Након средине XVI века готово је потпуно нестала, што је имало огромне последице по даљи друштвени развој српског народа.

The work was created with the aim to comprehensively examine the role and place of noblemen class in the state of Serbian Despots (1402-1459). The methodological procedures used for this purpose were determined by a relative lack of source material. It was necessary that, beside the standard critical analysis of sources, we use the method of comparison and model. In this way we tried to put the theme of our research in a wider historical context. For the same reason, we had to get out of the given time frame the introductory and concluding chapter. We organized the whole presentation combining the chronological and thematic principle of trying to point out the causal connections between events, but also to create a general picture of the chosen topic. Our research has shown that Despot Stefan managed to break the political power of the aristocracy, which it did not recover until the end of the existence of rule of Despots. On the other hand, the nobility remained the mainstay of the military forces of the Serbian state, without which it was impossible to imagine facing the Ottoman pressure. It is due to the strengthening of military capabilities that increasing importance has been given to the assignment of pronoiai as conditional land ownership. Court title holders have enjoyed the greatest power among the nobility, due to the fact that they were constantly in the king's environment. The growing importance of the court, in that period, was given to strangers, especially prominent Ragusans and Greeks. Material support of the noblemen, like before the fifteenth century, were landed estates, though for them also the increasing importance played revenues from mining production. It was noted at the time of the Despotate the strengthening of chivalry ideals, which however did not interfere with the desire of prominent landlords to turn to the monastic life. The fall of Smederevo in 1459 was a event where the status of the Serbian nobility changed thoroughly, which continued to exist for some time within Hungary and the Ottoman Empire. After the mid-sixteenth century it was almost completely gone, which had enormous consequences for the future social development of the Serbian people.