Сремски санџак у XVI веку

Abstract

Сремски санџак је био једна од неколико турских административ- них јединица, чије су се територије, делимично или у потпуности, нала- зиле на подручју данашње Републике Србије. Његова западна граница су били ободи Осијечког поља и горњи ток реке Босута, тако да је осим дела Срема који се данас налази у саставу Републике Србије, у његовом саставу био и већи део територије данашње Вуковарско-сријемске жупа- није у Републици Хрватској (некадашње општине Вуковар, Винковци и Жупања). На основу расположивих извора није могуће прецизно утврдити датум оснивања санџака, али се може претпоставити да је одлука о његовом формирању била донесена између 1537. године, када су окончана турска освајања угарских тврђава у Сремској и Вуковској жупанији и 1546. године када се Сремски санџак први пут помиње у изворима. Сремски санџак је имао површину од око 610 000 ha, односно 6 100 km2. На том простору је у попису из 1569. године регистровано 10 264, а две деценије касније 8 686 хришћанских пописних домаћинстава, дакле 1,68 (1569) и 1,42 (1588) домаћинстава по квадратном километру. Ако би се претпоставило да је хришћанско домаћинство у просеку имало 6 до 10 чланова, то би значило да је у другој половини XVI века на овом простору живело између 50 и 100 000 хришћана и око 10 000 муслимана, те да је густина насељености била између 8 и 17 становника по квадратном километру. Како су земљишта уз реке, пре свега уз Саву и Босут, у то доба углавном била мочварна, а Срем имао више шуме него данас, процењене вредности указују да је овај санџак био једна од боље насељених области на српском етничком простору XVI столећа. У другој половини XVI века већина житеља Сремског санџака је била хришћанске или исламске вероисповести. Муслимани су претежно били настањени у касабама и варошима, па је више од 40 одсто муслиманских домаћинстава која су регистрована у турским пореским књи- гама, забележено у Митровици и Илоку, а још толико у Вуковару, Гргуревцима, Иригу, Немцима, Рачи, Варадину, Черевићу, Сланкамену, Моровићу и Земуну. Хришћани су у турским пописима као већинско становништво регистровани у више од 400 насеља, међу којима су највећи били Карловци (данас: Сремски Карловци). Житељи западних пописних области (Вуковар, Иванково, Немци, Подгорје, Посавље) претежно су били протестантске и римокатоличке вероисповести, док су већинско становништво у средишњим и источним деловима санџака (пописне области: Варадин, Гргуревци, Земун, Ириг, Купиник, Митровица, Рача, Сланкамен, Черевић) чинили православни Срби. У раду је посебна пажња посвећена статистичкој анализи демографских и економских структура у Сремском санџаку, а резултати истраживања су приказани у већем броју табела, картографских и графичких прилога.

The Sanjak of Syrmia was one of the several Ottoman administrative units, completely or just partially placed on the present-day territories of the Republic of Serbia. Its western border reached the edges of the Osijek Field and headwaters of Bosut River, so unless the parts of Srem region in Serbia, it included territories of Vukovar-Syrmia County (former municipalities of Vukovar, Vinkovci and Županja) in present-day Croatia also. On the base of the available primary sources isn’t possible to conclude exact date when Sanjak of Syrmia was established, but it can be assumed that the decision on its establishment was made between the 1537, when Ottoman army finally completed conquest of the Hungarian fortress in Syrmia and Slavonia, and 1546 when the Sanjak of Syrmia was mentioned in the relevant sources for the first time. The Sanjak of Syrmia covered an area of about 610 000 hectares, or 6 100 square kilometers. In the Ottoman fiscal books there were registered 10 264 Christian fiscal households in 1568, and 8 686 two decades later. This indicates population density values of 1.68 (1569) and 1.42 (1588) households per one square kilometer. If we assume that the Christian households average size were between 6 t o 1 0 m embers, i t w ould m ean t hat i n t he second half of the sixteenth century in the Sanjak of Syrmia lived between 50 and 100 000 Christians and about 10 000 Muslims, with the average population density between 8 and 17 people per one square kilometer. Since the areas along the Sava and Bosut Rivers at that time were mostly marshy and whole region much more afforested than it is today, these figures indicate that Sanjak of Syrmia in the sixteenth century were one of the better populated areas in the Southeastern Europe. In the second half of the sixteenth century, most residents of the Sanjak of Syrmia were Christian or Muslim religion. Muslims were mostly settled in the town and cities, and more than 40 per cent of Muslim households that are registered in Ottoman fiscal books, were recorded in towns of Mitrovica and Ilok, and about 40 per cent in the towns of Vukovar, Grgurevci, Irig, Nemci, Rača, Varadin, Čerević, Slankamen, Morović and Zemun. On the other side, Christian majority were registered in more than 400 settlements, with Karlovci (now Sremski Karlovci) as far largest amongs them. Western fiscal areas (Vukovar, Ivankovo, Nemci, Podgorje and Posavlje) were predominantly inhabited with Protestants and Roman Catholics, while the majority of the population in the central and eastern parts of the Sanjak (fiscal areas: Varadin, Grgurevci, Zemun, Irig, Kupinik, Mitrovica, Rača, Slankamen, Čerević) were Orthodox Serbs.Special attention has paid to the statistical analysis of demographic and economical structures in the Sanjak of Syrmia, and research results are presented in a number of tables and graphic presentations