Однос политике и технологије у савременој политичкој теорији

Abstract

Систематично проучавање односа између политике и технологије као релативно самосталних сфера друшвене реалности почиње тек половином двадесетог века. У овом релативно кратком периоду искристалисало се неколико значајних теоријских приступа и проблемских кругова чија је систематизација и верификација циљ овог рада. Научни циљ, као и предмет рада, захтевају да се у истраживању пође од дијалектичког општефилозофског метода, уз употребу хипотетичко-дедуктивног, аксиоматског, аналитичко-дедуктивног и компаративног као општенаучних и квалитативне анализе садржаја као оперативног метода. Да би се савремена теоријска мисао о односу политике и технологије могла на одговарајући начин систематизовати и проценити неопходно је претходно анализирати њене идејне корене. Иако се неки важни елементи каснијег теоријског дискурса могу наћи већ у антици, основни оквир за разматрање ове релације поставио је Френсис Бекон у седамнаестом веку. Након њега и многи други аутори су својим идејама утицали на формирање модерног теоријског дискурса, укључујући филозофе просветитељства, као и Карла Маркса и Макса Вебера који су, сваки на свој начин, у великој мери одредили ток касније дискусије о овом проблему. Напоредо са безграничним оптимизмом и вером у технолошки напредак, пречесто идентификован са друштвеним, јављају се и суморнија виђења у којима се аутономност технологије директно супротставља аутономији личности, технолошки прогрес прогресу човечанства. Оваква перспектива карактеристична је за припаднике Франкфуртске школе, Ериха Фрома, Жала Елила и Луиса Мамфорда. Четири данас доминантна теоријска приступа односу политике и технологије су инструментализам, технолошки детерминизам, социоцентрични и системски. Инструментализам се заснива на одређењу технологије као средства, из чега произилази њена политичка неутралност. Основни постулат технолошког детерминизма је да се технологија развија аутономно, и да њен развој представља примарну детерминанту друштвеног, па и политичког система. Насупрот томе, социоцентрични приступи инсистирају на томе да се технологија развија унутар друштва, те да друштвени фактори, укључујући и политичке, играју важну и често одлучујућу улогу у коначном дизајну технолошких артефаката. Системски приступ указује на узајамно обликовање политике и технологије, тачније њихових појединих елемената. Различити теоријски приступи видљиви су и у проучавању појединих проблемских кругова, као што су однос технологије и моћи, технологије и државе, технократија, и политика у постиндустријском односно информатичком друштву. Коначно, теоријска мисао о односу политике и технологије креће се често између утопије и дистопије, то јест од некритичког одушевљења технологијом и вере у њену способност да трансформише друштво и политику у правцу боље и праведније заједнице, и апокалиптичних визија технологије која је целокупно човечанство затворила у свој „гвоздени кавез“. Ова дебата се стално изнова актуелизује, а данас су нарочито контроверзна питања која отварају биотехнологије, глобални еколошки проблеми и нове информационе технологије. Поједини аспекти односа између политике и технологије су у савременој политичкој теорији добро обрађени. Чини се, међутим, да ова област остаје и даље на маргинама интересовања политиколога, што је резултирало неким озбиљним проблемима у теоријској концептуализацији. Кључне тешкоће су повезивање микро и макро нивоа анализе, као и непостојање опште теорије која би претендовала да објасни однос ове две друштвене сфере у његовом тоталитету.

A systematic study of politics-technology relation, both of them seen as relatively independent spheres of social reality, begins from mid-twentieth century. In this relatively short period of time, several significant theoretical approaches and problem circles had crystallized. Systematization and verification of these approaches is the aim of this study. Scientific goal, as well as subject of research, require application of dialectical general method, including the use of hypothetically-deductive, axiomatic, analytically-deductive and comparative scientific methods, and qualitative content analysis as operational method. In order to adequately systematize and evaluate contemporary theoretical thought on politics-technology relation, it is necessary to analyze its conceptual roots. Although some important elements of later theoretical discourses can be found in the ancient Greek thought, the basic framework for consideration of this relationship was posed by Francis Bacon in seventeenth century. After him, many other theorist have influenced the formation of modern theoretical discourse, including philosophers of Enlightenment, as well as Karl Marx and Max Weber who, each in his own way, determined, to a great, the course of later discussion about this problem. In parallel with boundless optimism and a belief in technological progress, identified too often with social progress, appears bleaker interpretation, where autonomy of technology is directly opposed to personal autonomy, and technological progress to progress of mankind. This latter perspective is represented by thinkers of the Frankfurt School, as well as Erich Fromm, Jacques Ellul and Lewis Mumford. Today, there are four dominant theoretical approaches: instrumentalism, technological determinism, socio-centric and systemic. Instrumentalism is based on definition of technology as a means, which implies its political neutrality. Technological determinism postulates, basically, that technology develops independently, and that its development stands as primary determinant of social and political systems. Conversely, socio-centric approach insists that technology develops within society, and that social factors, including political ones, play an important and often decisive role in the final design of technological artifacts. Systemic approach indicates a mutual shaping of politics and technology, or, more precisely, some of their elements. Different theoretical approaches are visible in a study of individual problem circles, such as relationship between technology and power, technology and state, technocracy, and politics in postindustrial or information society. Finally, theoretical thought about politics-technology relation frequently floats between utopia and dystopia, from uncritical enthusiasm for technology and the belief in its ability to transform society and politics in the direction of a better and fairer community, to apocalyptic visions of technology that locks mankind in the “iron cage”. This debate is continuing, and nowadays particularly controversial questions are posed by biotechnologies, global environmental problems and new information technologies. Some aspects of politics-technology relation are well explored in contemporary political theory. It seems, however, that this field still remains at the margins of interest of political scientists – fact that results in some serious problems in theoretical conceptualization. Key difficulties are linking of micro and macro levels of analysis, as well as absence of general theory that tends to explain the relationship between these two social spheres in their totality.