Онтологија и етика у светлу Христологије светог Максима Исповедника

Abstract

Свети Максим Исповедник се с правом сматра једним од најзначајнијих хришћанских мислилаца, чије дело разрађује, унапређује и на оригиналан начин синтетизује теолошко-философско наслеђе на свим пољима а нарочито на пољу Христологије. Овде није реч само о развијању његове диотелитске Христологије у спору са монотелитима, већ такође и о фундаменталној христолошкој контекстуализацији и интерпретацији свих значајних аспеката теолошке мисли. Христологија за њега представља темељну основу за исправно разумевање читавог корпуса црквеног предања. Одабрали смо да анализирамо Максимово схватање онтологије и етике у светлу његове Христологије, због тога што ова два аспекта хришћанске теолошке мисли представљају темељ на коме се гради читаво теолошко здање, будући да не постоји ни једна област теолошког истраживања и промишљања која је независна од ових поставки. Посебан значај истраживања ове теме лежи и у чињеници да она осим консеквенци на теоријском плану, доводи до значајних последица и на пољу практичних израза црквеног живота, пре свега на плану хришћанског самосхватања, а последично и односа према свету уопште. Другим речима, од поимања онтологије и етике и њиховог међусобног односа зависи и приступ феноменима овог света – било да је реч о науци, политици, екологији или уметности. Аутор је настојао да покаже да питање онтологије, у теолошком дискурсу поистовећено са питањем постојања и живота, представља кључно питање хришћанске теологије, као и да хришћанска етика произлази из овако схваћене онтологије те да никако не може бити аутономна. Показано је и да у Христологији, дакле у чињеници Оваплоћења, свети Максим Исповедник види основу за конституисање и онтологије и етике, које су међусобно зависне и прожимајуће

St. Maximus the Confessor is rightfully considered as one of the most significant christian thinkers whose work elaborates, improves and synthesises, in a genuine manner, the theological-philosophical heritage in every field and especially in the field of Christology. We are not talking merely about the development of his dyothelitic Christology in the conflict against Monothelites but also about the fundamental christological contextualisation and interpretation of every significant aspect of christological thought. For St. Maximus, Christology represents the foundation for accurate understanding of the entire corpus of Christian tradition. We have chosen to analyse St. Maximus’ understanding of Ontology and Ethics in the light of his Christology because these two aspects of Christian theological thought represent the basis on which the entire theological edifice is being built since every single field of theological research depends on these postulates. The research of this subject is particularly important because, apart from the consequence in the theoretical field, it leads to significant consequences in the field of practical expressions of church life, primarily in terms of christian self-understanding and consequently in terms of relation to the world in general. In other words, the approach to the phenomena of this world, wheather it is science or politics or ecology or art, depends on the understanding of Ontology and Ethics and their relationship. The author attempted to show that the question of Ontology, in the theological discourse identified with the question of existence and life, represents the crucial question of Christian theology and that the Christian Ethics derives from Ontology thus conceived so it cannot be autonomous. It is also shown that St. Maximus sees the basis for the constitution of both Ontology and Ethics, which are interdependent and pervading, in Christology, i.e. in the fact of Incarnation.