Олтарска преграда - иконостас од IV до средине XVII века : форма, функција и значење

Abstract

У свести данашњих хришћана храм се доживљава истовремено и као кућа молитве за саборно окупљање верних и као дом Господњи – место посебног присуства Божијег. Оба ова схватања храма имају свој развој. Појави хришћанских храмова и теологији која је везана за њих претходе два периода чији се утицај директно одражавао на богослужбени простор. Први је старозаветни период чији концепт је подразумевао Божије обитавање у храму и сакралну поделу простора са постојањем једног олтара. Други је ранохришћански период у коме молитвена сабрања уводе појам Божијег присуства у заједници, или тачније као заједница (Отк 21:2–4; 22:3–4). У овом периоду је, уместо старозаветних концепата који су подразумевали постојање само једног олтара, уведена равноправност олтарâ. Отпочињањем Константиновог мира, порастом броја хришћана, њихових заједница и ширењем Цркве, губила се уска веза која је постојала међу вернима, као и веза свештенство–верни. Уласком Цркве у правни систем државе одиграле су се промене у схватању култног простора. Дошло је до својеврсне религизације хришћанског култа и богослужбених простора те поново на сцену ступа храмовна концепција. У њој постоје олтарске преграде чија је спољашња форма преузета из јавних античких грађевина. Јачање значаја олтарске апсиде, која просто преузима улогу срца храма, повлачило је са собом и жељу да се она, на неки начин, не само одвоји него и заштити. Ране олтарске преграде су имале и одговарајућа имена. Ови називи откривају њихов облик, величину и практичну намену. Од 7. века почиње употреба термина темплон. Овај термин, који је латинског порекла, вековима је означавао олтарску преграду. Последњих векова је, уместо њега, постепено ушао у употребу термин иконостас. Овај термин је у средњем веку означавао постоље, носач за иконе, а за означавање олтарске преграде употребљен је јер је ова преграда управо то и постала. Њен развој је текао од форме ниског, допојасног паноа, преко узвишавања стубића на које је постављана греда, временом све до високог паравана, тј. зида испуњеног иконама. Ипак, систематско проучавање историјата олтарских преграда, које се догађало упоредо са засићењем њиховом високом формом, довело је до тога да се крајем 19. века постави питање сврсисходности оваквог њеног развоја. Овај проблем који је, као такав, постављен у Русији, касније је почео да се намеће као проблем много ширих размера. То је било зато што су се кроз њега преламали многи важни елементи православног богослужења, теологије и духовности...

Nowadays, in the minds of modern Christians, a temple is perceived both as a place of worship where the faithful assemble, and the house of God – a place with a distinct sense of Divine presence. Both concepts have had their own course of development. The advent of Christian temples and related theology was preceded by two periods whose direct influences reflected in the liturgical space. The first one is the Old Testament period the concept of which implied God’s dwelling in a temple and a sacral division of space with only one altar. The latter is the period of early Christianity where prayer meetings introduced an idea of God’s presence in a koinonia, or, more precisely as a koinonia (Rev. 21:2-4; 22:3-4). This period, unlike that of the Old Testament which implied the existence of one altar, introduced the equality of altars. Once Constantine the Great’s Pax Christiana came into effect, and along with the rise of the number of Christians and their communities and the Church expansion, tight bonds that existed among the faithful started to fade as well as the ties between the clergy and the faithful. The moment the Church entered a legal system, changes in terms of understanding cultural space also took place. A sort of religionization of a Christian cult and liturgical space occurred, thus resulting in the temple concept stepping onto the stage once again. This concept features altar screens which assumed its outward form from ancient public buildings. As the altar apse was gaining in importance and literally assumed a role of the temple core/center, an urge to make it not only separate from the rest, but also in a way protected, arose. Early altar screens bore their respective names. These terms revealed their shape, size and practical use. In the 7th century, the term templon entered the use. This term, of Latin origin, used to denote an altar screen for centuries. In recent centuries, the term iconostasis gradually came into use instead. In the medieval times, this term signified an icon stand and was used to denote altar screen because it indeed evolved into one. Its genesis went from a very low, waist-height screen, later on lifted up higher using columns atop which was a railing, to gradually become a high icon screen, that is, an icon wall. Nevertheless, a systematic research into the history of altar screens, which was taking place simultaneously with the phenomenon of overt saturation with its elevated form, led to the questioning of purpose of its evolution as such. This issue, which in this form was raised in Russia, later on started to impose itself as a far greater problem. That happened because the issue reflected many important elements of Orthodox Divine service, theology and spirituality...