Show simple item record

Bona fides as a condition of usucapio in classical Roman law

dc.contributor.advisorMilošević, Miroslav
dc.contributor.otherPolojac, Milena
dc.contributor.otherSič, Magdolna
dc.creatorKatančević, Andreja B.
dc.date.accessioned2016-01-05T12:10:17Z
dc.date.available2016-01-05T12:10:17Z
dc.date.available2020-07-03T09:07:44Z
dc.date.issued2013-06-18
dc.identifier.urihttp://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/2605
dc.identifier.urihttp://eteze.bg.ac.rs/application/showtheses?thesesId=380
dc.identifier.urihttps://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:6051/bdef:Content/download
dc.identifier.urihttp://vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=70036&RID=512922801
dc.description.abstractПредмет рада је савесност као услов узукапије од првог века п.н.е. до трећег века н.е. Пред тога, истраживање се бави и правним основом као условом таквог стицања, у оној мери у којој је то потребно за изучавање bonae fidei. Циљ рада је расветљавање историјске генезе поменутих услова, односно одговор на питања када, како и зашто су они настали. Примењени методи су језичко, системско и историјско тумачење античких извора, као и регресивна историјска анализа правних института. Интерполационистича критика извора се примењује уздржано и то само онда када за то дају повода несугласице у изворима, а до научних истина се не може доћи другим путем. Истраживањем су обухваћени сви сачувани правни извори који говоре о предмету рада. Институт одржаја се посматра као историјски променљив феномен. У раду се бране следеће хипотезе: Вonae fides је настала у раном класичном периоду и то као разрада забране стицања одржајем animo furandi, која је уведена Законом дванаест таблица или Атинијевим законом, о чему постоји индиректно сведочанство у изворима. Сви случајеви савесности класичног права се могу поделити у две групе: прва, у којој савесности значи заблуду о томе да неко лице има право да пренесе својину и друга, у којој нема преносиоца. У другој групи се савесност јавља у два облика, као заблуда о неком својству ствари која се стиче или као погрешна представа стицаоца о неком његовом личном својсту. Као посебан вид савесности се јавља погрешно уверење да се стиче за свог оца породице. Вonae fides је фактичка заблуда, а крајем класичног периода је било потребо и да је она изазвана (намерном или несвесном) радњом трећег лица.sr
dc.description.abstractThe subject of this work is good faith as a condition of usucapio from 1st century B.C. until 3rd century A.D. Apart from this, the research also deals with the legal title required for this method of acquisition, in such a degree as may seem necessary for the study of bonae fidei. The goal of the work is to shed light on the historical genesis of the mentioned requirements i.e. to find out the answer as to when, how and why they came into existence. The applied methods were linguistic, systematic and historical interpretation of classical sources, as well as regressive historical analysis of legal institutions. Interpolationistic critic was applied with a reserve, only when it was justified by contradictions in the sources so that scientific truths cannot be arrived at in any other way. The research takes into account all surviving legal sources which speak about the subject of the work. The institution of usucapio is looked upon as a historically changing phenomenon. Following hypotheses are defended in the work: Bona fides originated in early classical period as a prohibition of usucapio in presence of animus furandi, which was introduced by the Law of the Twelve Tables or lex Atinia, of which there are indirect testimonies in the sources. All cases of bona fides in classical law may be divided into two groups: first, those where bona fides means an erroneous belief that someone has the right to transfer ownership and the other, where there is in fact no transferor. In the second group, bona fides appears in two forms, as error regarding some property of the thing to be acquired or as error regarding the personal characteristics of the recipient. A specific form of bona fides was the false belief that one was acquiring for his pater familias. Bona fides was error of fact, at the end of the classical period it was required that it also be caused by a willful or negligent action of a third person.en
dc.formatapplication/pdf
dc.languagesr
dc.publisherУниверзитет у Београду, Правни факултетsr
dc.rightsopenAccessen
dc.rights.urihttps://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/4.0/
dc.sourceУниверзитет у Београдуsr
dc.subjectusucapiosr
dc.subjectusucapioen
dc.subjectbona fidessr
dc.subjectiusta causasr
dc.subjectiustus titulussr
dc.subjectpro suosr
dc.subjectстицање својинеsr
dc.subjecttitulus putativussr
dc.subjectusureceptiosr
dc.subjectbona fidesen
dc.subjectiusta causaen
dc.subjectiustus titulusen
dc.subjectpro suoen
dc.subjectacquisition of ownershipen
dc.subjecttitulus putativusen
dc.subjectusureceptioen
dc.titleBona fides као услов узукапије у класичном римском правуsr
dc.titleBona fides as a condition of usucapio in classical Roman lawen
dc.typedoctoralThesisen
dc.rights.licenseBY-NC-ND
dcterms.abstractМилошевић, Мирослав; Полојац, Милена; Сич, Магдолна; Катанчевић, Aндреја Б.; Bona fides kao uslov uzukapije u klasičnom rimskom pravu;
dc.identifier.fulltexthttp://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/14666/Disertacija.pdf
dc.identifier.doi10.2298/bg20130618katancevic
dc.identifier.rcubhttps://hdl.handle.net/21.15107/rcub_nardus_2605


Files in this item

Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record

openAccess
Except where otherwise noted, this item's license is described as openAccess