Intergroup empathy - conceptual systematisation and empirical contribution to understanding the phenomenon

Abstract

Intergroup empathy bias is a tendency to empathise more strongly with the members of own group compared to the members of the outgroup. In literature, empathy is used as an umbrella term for diverse responses to the experiences of others (from sensorimotor resonance to compassion) that implicate fundamentally different processes. The largest body of evidence for intergroup empathy bias, however, stems from neuroscientific studies. Due to the specificity of the investigated phenomenon, these studies are limited in complexity and ecological validity of study design. They also tend to disregard behavioural indicators of empathy, which limits their generalisability. We conducted a systematic review to analyse how intergroup empathy bias is presently conceived, measured, and interpreted. We expectedly identified considerable conceptual heterogeneity; however, the results confirmed that the concept of intergroup empathy bias is primarily based on neuroscientific studies of empathic responses to physically painful stimuli. Whilst bias in neural responses is universally observed, it is not the case with the behavioral responses. This discrepancy was rarely addressed and ascribed to social desirability We argued that applying these findings to the entire concept of empathy is premature and could thus be misleading. Informed by the systematic review, we designed four experiments focusing on empathic responses to physical pain. To exclude the social desirability explanation, we opted to study football fan groups. While the first two experiments were conceptual replications of frequent empathy-eliciting paradigms in neuroscience research on a substantially larger sample, in the latter two we designed more complex painful stimuli to address the effects of ecological validity and contextual embeddedness of painful events on a broader range of empathic responses. We observed no bias when participants were asked for decontextualised pain assessment. When pain was assessed with complex stimuli, we observed bias only when the context was directly related to the participant’s group identity. This pattern of results fitted well in the expectations derived from the social identity theory: bias in empathic responses to painful events emerged only when the social identity was accessible and provided an appropriate framework for responding to a social situation. The bias was shaped by individual (identification) and social variables (group-based threat). We observed both ingroup favouritism and outgroup derogation in different empathic responses. Summary outcomes of the review and experimental studies were discussed in the context of meta-scientific issues in empathy research and research of bias

Међугрупна пристрасност у емпатији је склоност да имамо више емпатије према припадницима група којима припадамо у односу на групе којима не припадамо. У литератури емпатија се користи као „кишобран“ термин за разноврсне одговоре на искуства других (од сензомоторне резонанце до саосећања), који подразумевају фундаментално различите процесе. Међутим, највише доказа за постојање ове пристрасности потиче из неуронаучних студија. С обзиром на специфичност испитиваног феномена, ове студије су ограничене по питању комплексности и еколошке валидности дизајна. Додатно, понашајни индикатори емпатије су често занемарени, што ограничава могућност генерализације налаза. Како бисмо анализирали како се међугрупна пристрасност у емпатији тренутно дефинише, мери и тумачи, спровели смо прегледну студију. Очекивано, идентификовали смо значајну хетерогеност у појмовима; међутим, резултати су потврдили да је концепт међугрупне пристрасности у емпатији примарно заснован на неуронаучним студијама емпатије за физички бол. Иако је пристрасност у неуралним одговорима забележена у свим студијама, то није случај са понашајним. О овој несагласности се ретко дискутује и приписује се социјалној пожељности. Указали смо зашто сматрамо да је примена ових налаза на читав концепт емпатије преурањена и како може навести на погрешне закључке. На основу прегледне студије осмислили смо четири експеримента, са фокусом на емпатијским одговорима на физички бол. Како бисмо искључили социјалну пожељност као објашњење, проучавали смо навијачке групе. Прва два експеримента су представљала концептуалну репликацију често коришћених парадигми за изазивање емпатије у неуронаукама на значајно већем узорку испитаника, док смо за друга два експеримента осмислили комплексне болне стимулусе како бисмо испитали ефекте еколошке валидности и контекстуализације болних догађаја на ширем скупу емпатијских одговора. Међугрупна пристрасност није забележена када смо од испитаника тражили деконтекстуализовану процену бола. Када је болна стимулација илустрована комплексним стимулусима, забележили смо пристрасне емпатијске одговоре само када је контекст био директно релевантан за групни идентитет испитаника. Овај склоп налаза добро се уклапа у очекивања теорије социјаног идентитета: пристрасност у емпатијским одговорима на болне стимулусе јавила се тек онда када је групни идентитет био доступан свести и када је пружао адекватан оквир за одговарање на социјалну ситуацију. Оба облика пристрасности – фаворизовање своје групе и дерогирање друге групе – забележена су у различитим емпатијским одговорима. Збирни исходи прегледне и експерименталних студија дискутовани су у контексту мета-научних питања у истраживању емпатије и истраживању пристрасности