Српско -албански односи и етнички сукоби у оквиру савремених друштвених промена на Косову и МетСохији

Abstract

Аутор у раду је настојао да прикаже српско-албанске односе, посматране кроз призму теоријског модела етничких група и нација, додатно анализиран историјским сагледавањем међуетничке сарадње, односно сукоба две етничке групе на простору Косова и Метохије. Бујање албанског национализма током 19. и 20. века, заувек је оптеретило српско-албанске односе, који су се до почетка слабљења Османског царства на територији средњовековне српске државе, темељили на сарадњи и кохабитацији. Сви каснији покушаји да се две етничке групе интегришу у једну заједничку државу или у једну заједничку покрајинску управу, резултирали су несарадњом и етничким набојима, који су, у зависности од дејства спољног фактора (углавном Запада), по правилу, резултирали ратом и етничким чишћењем. С обзиром на то да је овај однос до почетка преговора био оптерећен међуетничким насиљем, посебан изазов био је анализирати међуетничке односе у новом амбијенту-амбијенту сарадње и званичног „помирења“ у оквиру бриселских преговора и коначне „нормализације односа“. Предмет истраживања базирао се на испитивању међуетничких односа Срба и Албанаца на КиМ са циљем утврђивања социјално-правног положаја српске заједнице, имајући у виду чињеницу да је она била предмет дугорочног послератног насиља од стране Албанаца, која још увек учествује у процесу интеграције у „косовско друштво“. Генерална хипотеза истраживања утемељена је на претпоставци да се „насиље над српском заједницом наставило упркос преговорима о нормализацији односа и помирењу, те да су међуетнички односи и даље обликовани нетрпељивошћу, што је посебно изражено континуираним насиљем над српском заједницом и њеним наслеђем“. Зато се и циљ рада заснива на испитавању међуетничких односа, манифестацијама и карактеристикама насиља, усмерених према српској заједници и њеном културно-националном наслеђу на КиМ. У проучавању уследило је комплементарно прикупљање података методама анализом садржаја и полуструктурисаним дубинским интервјуом, са циљем квантитативноквалитативне анализе „насиља“ као основног карактера међуетничких односа у постратноммиљеу. Закључак до којег је аутор дошао у истраживању, у вези је пораста и интензивирања албанског насиља над Србима и српском национално-културном баштином, што потврђује број кодираних јединица анализе садржаја, али и садржај добијен полуструктурисаним дубинским интервјуом. Добијени резултати потврђују да се етничко насиље над Србима манифестује готово кроз све његове форме, од културног, структурног и интерперсоналног насиља, па до његових подврста, које се тичу материјалног и симболичког, те политичког насиља усмереног на укидање свих врста људских права, културног и интелектуалног интегритета, па до институционалног насиља које достиже ниво депримираности. Затим, интерперсонално насиље над Србима испољава се кроз све своје форме, најчешће кроз физичко, вербално и сексуално насиље, а неретко је заступљено насиље над приватном и друштвеном имовином српске заједнице на КиМ, које је у дугом процесу трајања, не само оптеретило процес „нормализације“, већ и усмерило српску заједницу ка исељавању и исчезавању са аутохтоног боравишта. У раду надаље се тврди, да је процес дијалога и „нормализације“ односа од стране албанске заједнице, искоришћен у промовисању и имплементирању етнонационалистичких програма, у пракси и свакодневном животу Срба, манифестованих кроз свеобухватно прекомпоновање старе српске државе у албанско-муслимански национални простор, са претензијама за прекрајањем званичне историографије. Најжалосније је што се тзв. нормализација односа одвија под медијацијом „промотера“ светске демократије, САДа и ЕУ, под чијим се наклоном и врши „културни геноцид“ над српским народом и његовим православним наслеђем.