Турска и Србија од тензија до сарадње: билатерални односи у периоду 2009-2019

Abstract

Балкан је вековима привлачио пажњу великих сила због свог посебног геостратешког положаја. Овај регион, који се налази на раскрсници Истока и Запада, je стога био сведок такмичења западних сила попут ЕУ и САД, с једне стране, и незападних великих сила попут Русије и Кине, с друге стране. Због својих историјских, културних и верских веза са земљама овог региона, Турска је у својој спољној политици увек стављала Балкан мећу приоритетима. Међутим, од 2009. године примећује се изузетан пораст интересовања Турске за овај регион. Посебно су упадљиви све значајнији односи између Турске и Србије, које су до 2000-их имале различите спољнополитичке оријентације изазване међународним системом. Предмет ове тезе су билатерални односи (2009—2019) између Турске и Србије, чији су национални митови потпуно супротни један другом. Ова теза има за циљ да открије факторе који утичу на односе између две земље у оквиру механизма каузалности који сугеришу теорије “неореализма“ и “меке моћи“. У том контексту, главна тврдња истраживача је да су билатерални односи Србије и Турске (зависна варијабла) производ системских притисака (независна варијабла) и меке моћи (независна варијабла). Сходно томе, аутор нуди пет аргумената који утичу на односе двеју земаља. Први је регионални вакуум моћи на Балкану изазван застојем у проширењу ЕУ након кризе еврозоне. Други је захлађење турско-америчких (генерално западних) односа и приближавање Турске алтернативним силама попут Русије и Кине и њено вођење аутономније спољне политике. Трећи аргумент је политика балансирања Србије западно и Русије. Четврто аргумент је да постоје регионални спорови, као што је Косово и Метохије или потенцијални проблеми у вези са Републиком Српском. И коначно, пети аргумент је ефикасност употребе меких алата у Турској. У светлу ових аргумената, главна теза коју заступа аутор је да Турска и Србија нису само пиони у политици великих сила. Уместо тога, они покушавају да маневришу унутар системских услова. Као резултат тога, iii уместо идеолошких идеала, обе земље воде спољну политику засновану на прагматичним, интересно вођеним и реалполитичким принципима.

The Balkans has attracted the attention of great powers for centuries due to its special geostrategic location. This region, which is at the intersection of the East and the West, has therefore witnessed the competition of Western powers such as the EU and the US, on the one hand, and non-Western great powers such as Russia and China, on the other. In Turkish foreign policy, the Balkans has always been among the top priorities because of its historical, cultural, and religious ties with the countries of this region. However, an extraordinary increase has been observed in Turkey’s interest in the region since 2009. Particularly striking are the increasing relations between two countries “Turkey and Serbia” which had different foreign policy orientations caused by the international system until the 2000s. The subject of this thesis is the bilateral relations (2009-2019) between Turkey and Serbia, whose national myths are completely opposite to each other. This thesis aims to reveal the factors affecting relations between the two countries within the causality mechanism suggested by the "Neorealism" and "soft power" theories. In this context, the main claim of the researcher is that the bilateral relations between Serbia and Turkey (the dependent variable) are a product of systemic pressures (the independent variable) and soft power (the independent variable). Accordingly, the researcher offers five arguments that affect relations between the two countries. The first is the regional power vacuum in the Balkans caused by the deadlock in EU enlargement after the Eurozone crisis. The second is the cooling of Turkish-American (generally Western) relations and Turkey's rapprochement with alternative powers such as Russia and China, and its pursuit of a more autonomous foreign policy. The third argument is Serbia’s balancing policy between West and Russia. The fourth is that there are regional disputes, such as Kosovo i Metohija or potential problems regarding the Republic of Srpska. And finally, the fifth argument is the effectiveness of Turkey’s use of soft power tools. In light of these arguments, the main thesis advocated by the author is that Turkey and Serbia are not just pawns in great power politics. Instead, they are trying to manoeuvre within systemic conditions. As a result, rather than ideological ideals, both countries pursue a foreign policy based on pragmatic, interest-driven, and realpolitik principles.