Механизми решавања спорова из управних уговора

Abstract

Предмет дисертације су механизми решавања спорова из управних уговора, посматрани кроз призму доктринарних поставки, позитивноправних решења Француске, Немачке и Србије, праксе судова и других институција у чију је надлежност стављено решавање ове категорије спорова, као и релевантних извора права Европске уније и његове интеракције са одабраним националним правним системима. Важно место у истраживању заузима и испитивање простора за примену алтернативних механизама решавања спорова у овом домену. Ауторка настоји да допринесе бољем и свеобухватнијем разумевању управних уговора и специфичности спорова који из њих произлазе, трагајући за одговорима на неколико кључних питања која имају не само теоријски, већ и важан практични значај. На који начин обезбедити равнотежу између заштите ангажованог јавног интереса и заштите права и правних интереса приватног партнера (сауговарача)? Којим (ван)правним механизмима приступити решавању спорова из управних уговора и како уредити њихов међусобни однос? Имајући у виду јавноправне циљеве управних уговора и опсег њихових дејстава, да ли омогућити трећим лицима да одговарајућим механизмима нападају одлуку о одабиру сауговарача, односно сам управни уговор? Најзад, да ли је неопходно – и могуће – установити одређене стандарде правне заштите у вези са том категоријом спорова, независно од специфичности и разлика у правном режиму управних уговора које постоје у различитим правним системима? Резултати истраживања указују на то да су разлике у архитектури и начину функционисања различитих механизама у националним оквирима, последица специфичне правне традиције и доктринарног наслеђа у оквиру којих су националне концепције управних уговора обликоване. Упркос разликама, чини се да је њихова сврха у свим посматраним државама умногоме иста и тиче се потребе да се обезбеде ефикасно и рационално трошење јавних средстава, интегритет поступака доделе управних уговора и квалитет и континуитет јавних послова – као универзалних вредности од којих корист има читаво друштво. Такође, уочено је да је право Европске уније одиграло важну улогу у ублажавању националних разлика, а посебно кроз стандардизацију правне заштите и њеног проширења на поједине категорије трећих лица. На крају, ауторка на темељу закључка да за квалитет и ефикасност правне заштите код управних уговора није од пресудног значаја да ли ће надлежност за решавање спорова имати специјализовано тело, управни или грађански судови, већ првенствено да ли у одређеном правном систему постоји кохерентан и усклађен правни режим управних уговора, реализује још један циљ дисертације, а то је пружање de lege ferenda смерница, ради унапређења правне заштите и решавања спорова у српском праву управних уговора.

This research focuses on dispute resolution mechanisms in administrative contracts, by elucidating several dilemmas that are not solely theoretical, but also have substantial practical significance and ramifications in the field of legal certainty. First, is it possible to strike a fair balance between the protection of legal rights and interests of private parties on the one hand, and the public interest, on the other? Second, what category of mechanisms – legal and non-legal – would be the most efficient to that end and how should the connection between these different mechanisms be established? Third, should third parties also be equipped with adequate (legal) instruments for challenging administrative decisions on the basis of which administrative contracts are awarded and/or administrative contracts after their conclusion? Lastly, is it possible to establish certain standards of legal protection regardless of the type of administrative contract, specificities of sectors in which they are concluded and the differences in national legal regimes of administrative contracts? The aforesaid research questions are examined through the prism of doctrinal stances, positive legal solutions in three legal systems – French, German and Serbian – case law of courts and other institutions and bodies vested with competence to resolve this category of disputes, as well as relevant sources of European Union law and its interaction with the selected national legal systems. An important part of the research concerns exploring the possibility of resorting to alternative dispute resolution mechanisms in this domain. The main research findings indicate that the divergences in terms of the architecture and manner in which national dispute resolution mechanisms operate are a result of different legal traditions and doctrinal heritage within which national concepts of administrative contracts have been shaped. Still, it appears that their purpose is principally the same in all of the observed legal systems, and it concerns the need to ensure efficient and rational spending of public funds, the integrity of contract award procedures, and the quality and continuity in the provision of public services – universal values that benefit the entire society. Moreover, European Union law strongly contributes to the approximation of national legal solutions, primarily through the standardization of legal protection and its expansion to legal rights and interests of third parties. Finally, based on the conclusion that the quality and efficiency of legal protection in administrative contracts primarily depend on the existence of a coherent and harmonized legal regime of administrative contracts in a particular legal system, the author provides de lege ferenda guidelines aimed at improving legal protection and dispute resolution in the Serbian law of administrative contracts.