Љубазност и нељубазност као комуниколошки феномени

Abstract

У раду је истраживан комплексан феномен (не)љубазности као истовремено и друштвено кодиран и активно конструисан у међуљудској интеракцији. Циљеви рада су: истраживање комуниколошких и културно-историјских димензија љубазности и нељубазности, акцентовање њихове сложености и дијалектичке природе, те критичко разматрање релевантних теорија (не)љубазности. Нагласак је на идентификовању негативних аспеката љубазности и позитивних аспеката нељубазности, с посебним освртом на дијалектику псовања и његове позитивне функције у комуникацији. Истраживање је теоријско, користи се аналитичко–синтетички метод; приступ је мултидисциплинаран, с аспеката комуникологије, културологије, прагматике, психологије и психотерапије. Релевантност теме истакли смо описујући мултидимензионалност (не)љубазности и њеним представљањем на континууму од блискости до непријатељства, на ком се препознају и неутрално одсуство љубазности, претерана љубазност, самољубазност итд. као варијације овог сложеног феномена. Аргументовали смо важност самољубазности – испољавања уважавања себе, као неизоставног елемента истинске (непретворне) љубазности према другоме и квалитетних односа и комуникације. Интегрисали смо самољубазност и блискост у предложеном концепту „љубазности 3“, који смо дефинисали као комплексни феномен сложен и из манифестне љубазне форме понашања и из дубљих аутентично сарадљивих и пријатељских мотива, усмерених на дугорочно одржавање квалитетних односа. У критичкој анализи (дис)функционалности љубазне форме изложили смо њене негативне потенцијале: за површност, манипулације, прикривање агресије, продуковање неспоразума, избегавање конструктивних конфликата и сл. Дискутовали смо и психотерапијски сетинг кроз призму (не)љубазности и неодрживост њене површне форме у психотерапијској интеракцији.

In this paper we explore the complex phenomenon of (im)politeness which is simultaneously socially codified and actively construed in human interaction. Goals are: to investigate communicological and cultural-historical dimensions of politeness and impoliteness, highlight their complexity and dialectical nature, and critically review relevant politeness theories. We put accent on identifying negative aspects of politeness and positive aspects of impoliteness, also addressing the dialectics of cursing and its positive function in communication. The research is theoretical; methods used are analysis and synthesis; approach is multidisciplinary, from the perspectives of communicology, culturology, pragmatics, psychology and psychotherapy. We highlight the importance of the topic by describing the multidimensionality of (im)politeness and by presenting it on a continuum ranging from intimacy through neutral absence of politeness, overpoliteness, self politeness etc. to hostility, as variations of the phenomenon. We argue for the importance of self politeness (as self-respect) as an indispensable element of genuine politeness communicated in high-quality relations. We integrate self politeness and intimacy within a suggested concept of “politeness 3”, defined as a complex phenomenon comprised of both manifested polite forms of behaviour and genuinely cooperative and friendly motives, oriented toward fostering good long-term relationships. In critical analysis of (dys)functionalities of polite behavioural forms we present its negative potentials: superficiality, manipulation, hiding aggression, producing misunderstandings, avoiding constructive conflicts etc. We discuss psychotherapeutic setting and the unsustainability of (im)politeness’ superficial forms in such interactions.