Поетика прозе Радослава Петковића

Abstract

У докторској дисертацији Поетика прозе Радослава Петковића интерпретација пишчевих романа, приповедака и есеја усмерена је ка утврђивању суштинских исходишта његове поетике, као и начина на који се поменута исходишта рефлектују на нивоу најважнијих одлика Петковићевог стваралаштва, а то су: 1) постмодернистичко промишљање односа фикционалног и историографског дискурса; 2) испитивање начина и облика пројављивања метафоричке истине у свету уметности и процесу (ауто)имагинирања; 3) успостављање богатог и сложеног система интертекстуалних веза, које имају и своје наративне импликације; 4) трансформисање жанровских модела и динамичне измене приповедачких позиција у контексту игре приповедања; 5) присуство елемената фантастике; 6) обликовање симболички вишезначног и онтолошки удвојеног хронотопа који се ослања на плурализам успостављених референци и 7) промишљање људске егзистенције у особеном антибајковном кључу. Као најважније тачке ауторске мисли извдојени су скептицизам (у епистемолошком, али и телеолошком кључу) и њему супротстављена нада у могућност откривања смисла (како у људском постојању, тако и у наративном процесу), која оправдава егзистенцијалне и приповедачке напоре да се до сањане сврховитости доспе. Истраживању спроведеном у дисертацији Поетика прозе Радослава Петковића претходила је богата и идејно подстицајна књижевнокритичка рецепција. Међутим, о Петковићевој прози није до сада написана монографска студија која би на синтетичан начин представила кључне поетичке тачке његовог стваралаштва. Синетеза коју ово истраживање настоји да пружи је књижевноисторијски контекстуализована – уз сагледавање места Петковићевог стваралаштва у оквирима српске (постмодернистичке) књижевности, она настоји да издвоји и најважније тачке и развојност остварених књижевнокритичких увида. Резултати истраживања указују и на сложени однос аутоинтерпретације и узајамног семантичког богаћења између објављених књига и Петковићевих текстова штампаних у књижевним часописима, недељницима, дневним листовима, интервјуа и предговора издањима других аутора. Сви заједно откривају кохерентан и хомоген поетичко-идејни систем који је свој нуклеус имао већ на самим почецима пишчевог стваралаштва. Поменути нуклеус развијао се и снажио стално новим, инвентивим и за размишљање врло подстицајним аналогијама, у којима аутор види начин да се кроз загонетни хаос писања и постојања ипак и увек корача.

In the doctoral dissertation The Poetics of Radoslav Petković’s Prose, the interpretation of the writer’s novels, short stories and essays is focused on determining the essential origin of his poetics, as well as the way in which the mentioned origin is reflected at the level of the most important features of Petković’s creativity, namely: 1) postmodernist reflection on the relationship between fictional and historiographical discourse; 2) examining the ways and forms of the manifestation of metaphorical truth in the world of art and the process of (auto)imagining; 3) establishing a rich and complex system of intertextual connections, which also have their own narrative implications; 4) transformation of genre models and dynamic changes of storytelling positions in the context of the storytelling game; 5) the presence of fantasy elements; 6) shaping a symbolically ambiguous and ontologically doubled chronotype that relies on the pluralism of established references and 7) rethinking human existence in a special anti-fairytale concept. The most important points of the author’s thought are skepticism (in an epistemological but also in a teleological concept) and the opposite hope in the possibility of discovering meaning (both in human existence and in the narrative process), which justifies the existential and storytelling efforts to reach the dreamed purposefulness. The research carried out in the dissertation The Poetics of Radoslav Petković’s Prose was preceded by a rich and ideologically stimulating literary critical reception. However, no monographic study has been written about Petković’s prose, which would present the key poetic points of his creativity in a synthetic way. The synthesis that this research tries to provide is contextualized in literary history - while looking at the position of Petković’s work in the framework of Serbian (postmodernist) literature, it also tries to single out the most important points and the development of realized literary critical insights. The research results indicate a complex relationship of self-interpretation and mutual semantic enrichment between published books and Petković’s texts printed in literary magazines, weekly and daily newspapers, interviews and prefaces to publications by other authors. Together, they reveal a coherent and homogeneous poetic and ideal system that had its nucleus at the very beginning of the writer’s creativity. The mentioned nucleus was developed and strengthened by constantly new, inventive and thought-provoking analogies, in which the author finds the way to always walk through the enigmatic chaos of writing and existence.