Размештај становништва Србије у контексту теорија о популационом оптимуму

Abstract

Размештај становништва одражава целовитост природних, друштвених, економских и историјских чинилаца геопростора, релевантних како за фундаментална, тако и за апликативна истраживања. Сложену просторну структуру савременог размештаја популације у свету, као и у Србији, током историје су детерминисале људске миграције, сложеног обима и детерминанти. У научним расправама у дужем временском периоду старији модели размештаја су углавном третирали дисперзију, а новији модели, пре свега од 70-их година XX века, поларизацију, односно груписање становништва кроз просторну концентрацију. Ова питања су срж географског приступа стању и развоју популационих система, који се сагледава кроз просторно-аналитички приступ. Циљ је превасходно испитивање просторних аспеката популационих феномена кроз особине размештаја, облика просторних структура, веза и односа елемената демографских и осталих просторних система као динамичних и временски променљивих категорија. Размештај је резултат промена до којих се дошло у претходним и прелазним стањима демографског и укупног развоја. Развој аналитичко-просторног приступа у популационој науци у корелацији је са коришћењем савремених квантитативних метода и техника истраживања, јер математичке и статистичке методе олакшавају разматрање тока и детерминанти популационих феномена. Оптималан број становника се најчешће разматра у односу на комплекс веза између ресурса, простора, нивоа технолошког и пољопривредног развоја, миграционих кретања, као и све значајнијег односа између старог и младог становништва на одређеној територији. Једно од основних питања јесте где је равнотежа (или компромис) између квантитета становништва и квалитета живота? Најчешћи одговор је да се она може наћи у размештају становништва, јер се најоптималнија дистрибуција становништва данас намеће као апсолутна потреба. 5 Циљ истраживања у овој докторској дисертацији је сагледавање развоја теорије популационог оптимума у дужем историјском периоду, да би се дефинисао правац у савременим теоријским расправама, као и да се дође до основе теоријског модела који је могао бити примењен на статистичком емпиријском материјалу за Србију. То се постигло праћењем ставова о оптималном броју становника од најстаријих времена до данас, уз њихово апстраховање и наглашавање најзначајнијих модела, како би се боље извршила њихова евалуација. У свету постоји бројна литература која третира теоријске аспекте популационог оптимума, одржано је много научних скупова на ту тему, а последњих деценија основан је и значајан број организација које изучавају ову проблематику. Урађен је и велики број емпиријских анализа како на глобалном, тако и на националном нивоу, што је у вези са интензивирањем истраживања овог феномена нарочито oд 70-их година XX века, када долази до реафирмације теорије популационог оптимума...

Distribution of the population reflects the integrity of the natural, social, economic and historical factors of the geospace, relevant both for fundamental and for applied researches. Complex spatial structure of the contemporary distribution of population in the world, and in Serbia as well, during history were specified by human migrations of complex scope and determinants. In the scientific debates over the long term, the older models of distribution generally treated dispersion, and the newer models, mainly from the 70s of XX century, polarization, that is, clustering of the population through spatial concentration. These questions are the core of geographic access to the condition and development of population systems, that can be viewed through spatial-analytical approach. The aim is primarily a test of spatial aspects of population phenomena through distribution characteristics, forms of spatial structures, connections and relationships between demographic elements and other spatial systems as dynamic and temporally variable categories. Distribution is a result of the changes that have occurred in the past and transitional conditions of demographic and overall development. Development of the spatial-analytical approach in population science is correlated with the use of modern quantitative methods and technical researches, as mathematical and statistical methods facilitate consideration of the flow and the determinants of population phenomena. The optimal population number is most often discussed in relation to the complex relationship between resources, space, level of technological and agricultural development, migrations, as well as any significant relationship between the old and the young population in a given territory. One of the main questions is where is the balance (or compromise) between the quantity and the quality of life? The most common answer is that it can be found in the distribution of population, as the most optimal distribution of population today imposes as an absolute necessity. The aim of research in this PhD thesis is to assess the development of the theory of population optimum over a longer period of history, to define the direction in 9 contemporary theoretical debates, as well as to get to the base of the theoretical model that could be applied to the statistical empirical material for Serbia. This has been achieved by monitoring the attitudes of the optimal population number from ancient times to the present, with its abstraction and emphasis on the most significant models in order to better perform their evaluation. In the world there is a numerous literature that treats the theoretical aspects of the population optimum, many conferences on the subject were held, and in recent decades a significant number of organizations studying this issue had been also established. A large number of empirical analyses on both the global and the national level have been done, which is associated with the intensification of research of this phenomenon especially since the 70-ies of XX century, when there was a reaffirmation of the population optimum theory...