Делимична ништавост уговора

Abstract

Правило о делимичној ништавости служи идентификовању дела уговора који је захваћен недостатком који завређује квалификатив ништавости и испитивању његовог утицаја на судбину остатака уговора. Реч је о правној која има корективно дејство будући да њеном применом установи уговор настоји да се ослободи дела који је уговорен преко оквира слободне диспозиције контрахената у циљу да његов „здрав“ део настави да важи. Иако правна установа делимичне ништавости заузима незаобилазно место у домаћој уџбеничкој и коментаторској литератури, њена обрада врло ретко излази из оквира језичког тумачења, или тачније, репродукције опште одредбе из чл. 105 Закона о облигационим односима (ЗОО). Mалобројни домаћи аутори који су се бавили овом темом нису сагледали системске везе овог института са другим релевантним одредбама ЗОО, a jош је мање било настојања да се домашај института тематизује у светлу начелних вредновања законодавца. Отуда би стање у домаћој доктрини могло упутити на закључак да је институт делимичне ништавости уговора саморазумевајући, односно да се, догматски посматрано, у материји уговорног права и шире – правних послова, не доводи у питање потреба за његовим постојањем, али да у вези са њим не постоји ништа спорно о чему би требало расправљати. С друге стране, у страној доктрини, а нарочито оној која је развијана у земљама немачког говорног подручја, дискусије у вези са појединим аспектима овог института не јењавају више од пола века. Разлог за то лежи у чињеници да је реч о тематици која задире у срж уговорног права будући да актуелизује питања која се тичу слободе уговарања и њених граница, максиме pacta sunt servanda, као и улоге судова у континенталноевропским правним системима. Занемаривање овог института у домаћој доктрини условило је то да се његово поимање сведе на најрудиментарнији облик на који упућује строго позитивистички приступ, то јест језичко тумачење општег правила из чл. 105 ЗОО. Због тога не чуди ненаклоњеност домаћих цивилиста различитим видовима интервенције суда у садржину уговора који се у упоредном праву подводе под окриље, или доводе у везу са институтом делимичне ништавости. Интересовање за овај институт у националним оквирима подстакли су бројни судски поступци у којима су корисници кредита настојали да издејствују утврђење ништавости појединих одредаба уговора о кредиту. Они су обелоданили велику празнину у домаћој цивилистици указавши на бројне нејасноће и недоречености у вези са применом ове правне установе. Иако су неки од случајева који су у новијој судској пракси ескалирали у вези са уговорима о кредиту решени тзв. интервентним законодавством, не може се очекивати да ће то постати манир за превазилажење упоредивих проблема у пракси, јер је незамисливо да ће се законодавац оглашавати поводом сваке „критичне“ уговорне одредбе која искрсне у пракси. Због тога је у раду на системски начин расправљено под којим условима и на који начин је судовима допуштено да интервенишу у садржину уговора под окриљем института делимичне ништавости. Закључено је да је институт делимичне ништавости поливалентан јер се користи за означавање читавог спектра различитих видова судске коректуре уговора, чија се потпора не проналази увек у „слову закона“, већ и у правилима херменеутике и попуњавања правних празнина. Сходно томе, може се говорити о обичној, проширеној, модификованој и субјективној делимичној ништавости, као и о делимичној ништавости у контексту повезаних уговора. Од свих модалитета највећа пажња посвећена је модификованој делимичној ништавости која је догматски најспорнија. Њоме се означава коректура уговорне одредбе онда када њени спорни делови не могу бити одстрањени простим прецртавањем појединих речи, са циљем да се уговорна клаузула одржи на снази у допуштеном (законоконформном) садржају. Овај облик делимичне ништавости редовно се доводи у везу са прекомерним престацијама које нису проблематичне у својој основи, јер постоји „здраво“ језгро одредбе, већ у свом домашају, при чему је (опасност од) прекомерност(и) присутна ab ovo. Закључено је да њу изузетно треба допустити онда када се стекну следећи услови: ништава одредба садржана је у уговору са трајним извршењем престација чије је испуњење поодмакло; ништава одредба садржи допуштено језгро, тако да корен проблема лежи у њеној формулацији због чега она генерише или има потенцијал да генерише прекомерну уговорну обавезу; уклањање ништаве одредбе указује на уговорни вакуум који треба да буде премошћен да би уговор могао да настави своју егзистенцију; за накнадну празнину у уговору закон не садржи решење у виду одговарајуће императивне или диспозитивне одредбе; алтернатива у виду ништавости уговора у целости која би индуковала обавезу реституције не би одговарала ниједном уговарачу. Парцијално одржавање уговора на снази претпоставља: 1) да је уговор закључен и састављен од већег броја одредаба; 2) да је у уговору идентификован одређени узрок ништавости; 3) да је уговор (то јест, уговорна одредба) дељив(а), то јест да се ништавост може ограничити на одређени део уговора; 4) након елиминисања спорног дела уговора, оно што преостане треба да испуњава услове за објективну егзистенцију уговора и да кореспондира (стварној или хипотетичкој) вољи уговарача; 5) обострано сазнање уговарача о ништавости одређене уговорне одредбе треба третирати као одсуство њихове пословноправне воље да се обавежу у погледу ништавог дела уз истовремено одржавање остатка уговора на снази. Несавесност једне уговорне стране не спречава одржавање на снази остатка уговора (ако су ипсуњене остале претпоставке). Питање које је тесно повезано са институтом делимичне ништавости тиче се попуњавања накнадних празнина у уговору. Реч је о уговорном вакууму који није изворни, већ настаје као последица судске интервенције у садржину уговореног. Уговарачи су за релевантно питање предвидели конкретно правило, али оно није успело да „издржи тест“ судске контроле због чега је уклоњено из уговора, али тако да није нарушено његово језгро. Тада се полази од фикције да питање које је било уређено ништавом уговорном одредбом никада није ни постало део уговора, чиме се отвара простор за попуњавање празнина налик оним почетним. Правило које треба да заузме место ништаве уговорне одредбе означава се као заменско и оно може да води порекло из: ius cogens, диспозитивне норме, допуњујућег тумачења уговора или судског развоја (унапређења) права. У вези са делимичном рушљивошћу коју ЗОО не регулише изричито, закључено је да је по среди непланска празнина и да су испуњене премисе за њено попуњавање. Наиме, циљ чл. 105 ЗОО одговара циљу коме је оправдано и разумно стремити и у вези са рушљивим уговорима, а уз то постоји и довољан степен сличности између регулисаног случаја (делимичне ништавости) и нерегулисаног случаја (делимичне рушљивости). Проблематика је тесно повезана са идејом материјализације уговорних односа у ситуацијама којима је својствена структурална неједнакост уговарача. Због тога је примена делимичне ништавости сагледана не само у вези са уговорима са споразумно одређеном садржином него и у светлу адхезионих уговора и то нарочито онда када им приступа потрошач. С обзиром на то да је комунитарно право извршило велики утицај на развој домаћег потрошачког права, анализа је обухватила и схватање стандарда неправичних одредаба потрошачких уговора и последица њиховог уговарања у пракси Суда правде Европске уније у светлу Директиве 93/13/ЕЕЗ о неправичним одредбама потрошачких уговора.

Pravilo o delimičnoj ništavosti služi identifikovanju dela ugovora koji je zahvaćen nedostatkom koji zavređuje kvalifikativ ništavosti i ispitivanju njegovog uticaja na sudbinu ostataka ugovora. Reč je o pravnoj koja ima korektivno dejstvo budući da njenom primenom ustanovi ugovor nastoji da se oslobodi dela koji je ugovoren preko okvira slobodne dispozicije kontrahenata u cilju da njegov „zdrav“ deo nastavi da važi. Iako pravna ustanova delimične ništavosti zauzima nezaobilazno mesto u domaćoj udžbeničkoj i komentatorskoj literaturi, njena obrada vrlo retko izlazi iz okvira jezičkog tumačenja, ili tačnije, reprodukcije opšte odredbe iz čl. 105 Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Malobrojni domaći autori koji su se bavili ovom temom nisu sagledali sistemske veze ovog instituta sa drugim relevantnim odredbama ZOO, a još je manje bilo nastojanja da se domašaj instituta tematizuje u svetlu načelnih vrednovanja zakonodavca. Otuda bi stanje u domaćoj doktrini moglo uputiti na zaključak da je institut delimične ništavosti ugovora samorazumevajući, odnosno da se, dogmatski posmatrano, u materiji ugovornog prava i šire – pravnih poslova, ne dovodi u pitanje potreba za njegovim postojanjem, ali da u vezi sa njim ne postoji ništa sporno o čemu bi trebalo raspravljati. S druge strane, u stranoj doktrini, a naročito onoj koja je razvijana u zemljama nemačkog govornog područja, diskusije u vezi sa pojedinim aspektima ovog instituta ne jenjavaju više od pola veka. Razlog za to leži u činjenici da je reč o tematici koja zadire u srž ugovornog prava budući da aktuelizuje pitanja koja se tiču slobode ugovaranja i njenih granica, maksime pacta sunt servanda, kao i uloge sudova u kontinentalnoevropskim pravnim sistemima. Zanemarivanje ovog instituta u domaćoj doktrini uslovilo je to da se njegovo poimanje svede na najrudimentarniji oblik na koji upućuje strogo pozitivistički pristup, to jest jezičko tumačenje opšteg pravila iz čl. 105 ZOO. Zbog toga ne čudi nenaklonjenost domaćih civilista različitim vidovima intervencije suda u sadržinu ugovora koji se u uporednom pravu podvode pod okrilje, ili dovode u vezu sa institutom delimične ništavosti. Interesovanje za ovaj institut u nacionalnim okvirima podstakli su brojni sudski postupci u kojima su korisnici kredita nastojali da izdejstvuju utvrđenje ništavosti pojedinih odredaba ugovora o kreditu. Oni su obelodanili veliku prazninu u domaćoj civilistici ukazavši na brojne nejasnoće i nedorečenosti u vezi sa primenom ove pravne ustanove. Iako su neki od slučajeva koji su u novijoj sudskoj praksi eskalirali u vezi sa ugovorima o kreditu rešeni tzv. interventnim zakonodavstvom, ne može se očekivati da će to postati manir za prevazilaženje uporedivih problema u praksi, jer je nezamislivo da će se zakonodavac oglašavati povodom svake „kritične“ ugovorne odredbe koja iskrsne u praksi. Zbog toga je u radu na sistemski način raspravljeno pod kojim uslovima i na koji način je sudovima dopušteno da intervenišu u sadržinu ugovora pod okriljem instituta delimične ništavosti. Zaključeno je da je institut delimične ništavosti polivalentan jer se koristi za označavanje čitavog spektra različitih vidova sudske korekture ugovora, čija se potpora ne pronalazi uvek u „slovu zakona“, već i u pravilima hermeneutike i popunjavanja pravnih praznina. Shodno tome, može se govoriti o običnoj, proširenoj, modifikovanoj i subjektivnoj delimičnoj ništavosti, kao i o delimičnoj ništavosti u kontekstu povezanih ugovora. Od svih modaliteta najveća pažnja posvećena je modifikovanoj delimičnoj ništavosti koja je dogmatski najspornija. NJome se označava korektura ugovorne odredbe onda kada njeni sporni delovi ne mogu biti odstranjeni prostim precrtavanjem pojedinih reči, sa ciljem da se ugovorna klauzula održi na snazi u dopuštenom (zakonokonformnom) sadržaju. Ovaj oblik delimične ništavosti redovno se dovodi u vezu sa prekomernim prestacijama koje nisu problematične u svojoj osnovi, jer postoji „zdravo“ jezgro odredbe, već u svom domašaju, pri čemu je (opasnost od) prekomernost(i) prisutna ab ovo. Zaključeno je da nju izuzetno treba dopustiti onda kada se steknu sledeći uslovi: ništava odredba sadržana je u ugovoru sa trajnim izvršenjem prestacija čije je ispunjenje poodmaklo; ništava odredba sadrži dopušteno jezgro, tako da koren problema leži u njenoj formulaciji zbog čega ona generiše ili ima potencijal da generiše prekomernu ugovornu obavezu; uklanjanje ništave odredbe ukazuje na ugovorni vakuum koji treba da bude premošćen da bi ugovor mogao da nastavi svoju egzistenciju; za naknadnu prazninu u ugovoru zakon ne sadrži rešenje u vidu odgovarajuće imperativne ili dispozitivne odredbe; alternativa u vidu ništavosti ugovora u celosti koja bi indukovala obavezu restitucije ne bi odgovarala nijednom ugovaraču. Parcijalno održavanje ugovora na snazi pretpostavlja: 1) da je ugovor zaključen i sastavljen od većeg broja odredaba; 2) da je u ugovoru identifikovan određeni uzrok ništavosti; 3) da je ugovor (to jest, ugovorna odredba) deljiv(a), to jest da se ništavost može ograničiti na određeni deo ugovora; 4) nakon eliminisanja spornog dela ugovora, ono što preostane treba da ispunjava uslove za objektivnu egzistenciju ugovora i da korespondira (stvarnoj ili hipotetičkoj) volji ugovarača; 5) obostrano saznanje ugovarača o ništavosti određene ugovorne odredbe treba tretirati kao odsustvo njihove poslovnopravne volje da se obavežu u pogledu ništavog dela uz istovremeno održavanje ostatka ugovora na snazi. Nesavesnost jedne ugovorne strane ne sprečava održavanje na snazi ostatka ugovora (ako su ipsunjene ostale pretpostavke). Pitanje koje je tesno povezano sa institutom delimične ništavosti tiče se popunjavanja naknadnih praznina u ugovoru. Reč je o ugovornom vakuumu koji nije izvorni, već nastaje kao posledica sudske intervencije u sadržinu ugovorenog. Ugovarači su za relevantno pitanje predvideli konkretno pravilo, ali ono nije uspelo da „izdrži test“ sudske kontrole zbog čega je uklonjeno iz ugovora, ali tako da nije narušeno njegovo jezgro. Tada se polazi od fikcije da pitanje koje je bilo uređeno ništavom ugovornom odredbom nikada nije ni postalo deo ugovora, čime se otvara prostor za popunjavanje praznina nalik onim početnim. Pravilo koje treba da zauzme mesto ništave ugovorne odredbe označava se kao zamensko i ono može da vodi poreklo iz: ius cogens, dispozitivne norme, dopunjujućeg tumačenja ugovora ili sudskog razvoja (unapređenja) prava. U vezi sa delimičnom rušljivošću koju ZOO ne reguliše izričito, zaključeno je da je po sredi neplanska praznina i da su ispunjene premise za njeno popunjavanje. Naime, cilj čl. 105 ZOO odgovara cilju kome je opravdano i razumno stremiti i u vezi sa rušljivim ugovorima, a uz to postoji i dovoljan stepen sličnosti između regulisanog slučaja (delimične ništavosti) i neregulisanog slučaja (delimične rušljivosti). Problematika je tesno povezana sa idejom materijalizacije ugovornih odnosa u situacijama kojima je svojstvena strukturalna nejednakost ugovarača. Zbog toga je primena delimične ništavosti sagledana ne samo u vezi sa ugovorima sa sporazumno određenom sadržinom nego i u svetlu adhezionih ugovora i to naročito onda kada im pristupa potrošač. S obzirom na to da je komunitarno pravo izvršilo veliki uticaj na razvoj domaćeg potrošačkog prava, analiza je obuhvatila i shvatanje standarda nepravičnih odredaba potrošačkih ugovora i posledica njihovog ugovaranja u praksi Suda pravde Evropske unije u svetlu Direktive 93/13/EEZ o nepravičnim odredbama potrošačkih ugovora.

The rule on partial nullity serves to identify the part of the contract that is affected by a defect that merits the qualification of nullity and to examine its impact on the fate of the rest of the contract. It is a legal institute that has a corrective effect, since by applying it, the contract is supposed to be freed by the disallowed part that was contracted beyond the free disposition of the contracting parties in order for its "healthy" part to continue to be valid. Although the legal institute of partial nullity occupies an unavoidable place in domestic textbooks and commentaries, its analyses very rarely goes beyond the linguistic interpretation, or more precisely, the reproduction of the general provision contained in Art. 105 of the Law on Obligations (LoO). The few domestic authors who have dealt with this topic have not examined the systemic connections of this institute with other relevant provisions of the LoO, and there was even less effort to thematize the reach of the institute in the light of the legislator's principled evaluations. Hence, the state of domestic doctrine could lead to the conclusion that the institute of partial nullity of contracts is self-evident, i.e. that from a dogmatic perspective the need for its existence is indisputable, but that in connection with it there is nothing controversial to discuss. On the other hand, in foreign doctrine, and especially that which has been developed in the German-speaking countries, discussions regarding certain aspects of this institute have not subsided for more than half a century. The reason for this lies in the fact that it is a topic that goes to the "heart" of contract law, since it relates to the issues concerning the freedom of contract and its limits, the maxim pacta sunt servanda, as well as the role of courts in continental European legal systems. The neglect of this institute in domestic doctrine caused its understanding to be reduced to the most rudimentary form to which the strictly positivist approach refers, that is, the linguistic interpretation of the general rule from Art. 105 LoO. Therefore, it is not surprising that domestic authors are not inclined to the various types of court intervention in the content of contracts, which in comparative law are brought under the auspices of, or at least are linked to the institute of partial nullity. Interest in this institute in the national framework was stimulated by numerous court proceedings in which loan beneficiaries sought to establish the invalidity of certain provisions of the loan agreement. They disclosed a substantial gap in domestic civil law, pointing out numerous ambiguities and vagueness regarding the application of this legal institution. Although some of the cases that have escalated in recent judicial practice in connection with loan agreements have been resolved by the so-called intervening legislation, this method cannot be expected to become a manner to overcome comparable problems in practice, because it is unthinkable that the legislator will react upon every "critical" contractual term that arises in practice. For this reason, dissertation systematically discusses under what conditions and in what way the courts are allowed to intervene in the content of the contract under the auspices of the institute of partial nullity. It was concluded that the institute of partial nullity is polyvalent because it is used to denote the whole spectrum of different types of judicial correction of contracts, the support of which is not always found in the "letter of the law", but also in the rules of hermeneutics and gap filling. Accordingly, one can speak of ordinary, extended, modified and subjective partial nullity, as well as partial nullity in the context of related contracts. Of all the modalities the most attention has been paid to the modified partial nullity, which is dogmatically the most controversial. It refers to the correction of a contractual term when its disputed parts cannot be removed by simply crossing out certain words, with the aim of keeping the contractual term in force in the permitted (law-compliant) content. This form of partial nullity is regularly associated with excessive prestations which are not inherently problematic because they contain a "healthy" core, but are disputable due to their excessivness (or the danger thereof), which is present in a contract ab ovo. It was concluded that modified partial nullity should exceptionally be allowed when the following conditions are met: a null clause is contained in a long term contract whose fulfillment has been advanced; the null term contains a permissive core, so the root of the problem lies in its wording, which is why it generates or has the potential to generate an excessive contractual obligation; the removal of a null term indicates a contractual gap that needs to be bridged in order for the contract to continue its existence; for a subsequent gap in the contract, the law does not contain a solution in the form of a corresponding imperative or dispositive provision; the alternative in the form of nullity of the contract in its entirety, which would induce the obligation of restitution, would not suit any contractor. Partial maintenance of the contract presupposes: 1) that the contract has been concluded and consists of a more than one term; 2) that a certain cause of nullity has been identified in the contract; 3) that the contract (contractual term) is divisible (severable), that is, that the nullity can be limited to a certain part of the contract; 4) after eliminating the disputed part of the contract, what remains meets the conditions for the objective existence of the contract and corresponds to the (real or hypothetical) will of the contracting parties; 5) the contracting parties' mutual knowledge of the invalidity of a certain contractual term should be treated as the absence of their will to commit to the invalid part while simultaneously maintaining the rest of the contract in force. The unconscionability of one contracting party does not prevent the validity of the rest of the contract (if other assumptions are met). An issue closely related to the institute of partial nullity concerns the filling of the subsequent gaps in the contract. It is a contractual vacuum that is not original, but arises as a result of judicial intervention in the content of the contract. The contracting parties provided for a specific rule for the relevant contract term, which, however, failed to "pass the test" of judicial control without affecting the core of the contract. In such cases, it is presumed that the issue that was regulated by an invalid term never had became part of the contract, which opens up a space for a gap filling similar to the initial gaps in contracts. The rule that should take the place of an invalid contractual term is designated as a substitute rule and it can originate from: ius cogens, dispositive norm, judicial supplementary interpretation of the contract or judicial development (improvement) of law. In connection with partial voidability, which is not expressly regulated by the LoO, it was concluded that there is an unplanned gap and that the premises for its filling have been met. Namely, the goal of Art. 105 LoO corresponds to the goal that is justified and reasonable to pursue in connection with voidable contracts, and in addition, there is a sufficient degree of similarity between the regulated case (partial nullity) and the unregulated case (partial voidability). The topic is closely related to the idea of the materialization of contractual relations in situations that are characterized by structural inequality of the contracting parties. For this reason, the application of partial nullity is considered not only in relation to contracts with a mutually agreed content, but also in the light of adhesion contracts, especially when the consumer accesses them. Given that European Union law has been having a great impact on the development of domestic consumer contract law, the analysis included the understanding of the unfair term standard in consumer contracts and the consequences of their contracting in the practice of the Court of Justice of the European Union in the light of Directive 93/13/EEC on unfair terms in consumer contracts.