Хамлет и Ахмед Нурудин - анализа субјеката кроз призму Ничеове мисаоне фигуре маске

Abstract

Циљ ове докторске дисертације је проучавање феномена маскирања (прерушавања) онако како га је разумео Фридрих Ниче. Кључна карактеристика маскирања је произвођење привида са циљем заштите субјекта, ничеанског, у себи подељеног, и алтисеровског, идеолошки одређеног, од ужасне стварности света у коме живи. Овај феномен ће бити приказан на примерима двојице идеолошки обликованих субјеката, Хамлета, протагонисте Шекспирове драме Хамлет, и Ахмеда Нурудина, јунака романа Меше Селимовића Дервиш и смрт кроз призму уједињености аполонског и диониског елемента унутар њихових бића у контексту трагедије освете. Маскирање подразумева унутрашњи несклад субјеката између њиховог сопства и маске, онога како се представљају у друштвеној средини, као дервиш и као племић поремећеног ума. Обојица су растрзани између себе и своје маске, али и између сопственог и гласа спољашњег ауторитета у себи, између своје и екстернe вољe коју су интернализовали као своју, што доводи до њихове унутрашње подељености, која је основа маске. Централни мотиви којима ће се теза бавити су морална дужност, побуна, и и освета. У Хамлетовој освети постоји владарска узвишеност, а у Нурудиновој је нема, што поцртава разлике између њихове трагичности. Хамлетова није потпуно поражавајућа, док Нурудинова то јесте. Детаљно истражујући њихову осветништво, са посебним освртом на њихову трагичну кривицу, ова дисертација ће показати због чега они (ни)су трагични јунаци трагедије освете.

This doctoral dissertation shall investigate Nietzsche's disguise principle and its potential to create an illusion to protect men from horrifying reality. The disguise shall be applied on two ideologically molded subjects: Hamlet, the protagonist of Shakespeare's Hamlet, and Ahmed Nuruddin, the protagonist of Meša Selimović's novel Death and the Dervish, analyzed as Nietzschean and Althusser subjects. Disguising denotes a subject's internal conflict between their Self, their identity plurality, and how they disguise in social situations by putting on a dervish and madman mask, due to being torn between their own and the voice of external authority, between their own and internalized external will. The purpose of disguise is to achieve an aim. Their tragedy is founded in the fusion of the Apollonian and Dionysian elements within them in the revenge tragedy context. Rebellion, the moral obligation of vengeance, and hesitant will are this thesis’s focal points. The paper shall document the inner transformation of the two protagonists from passive heroes to avengers. The main difference between them is the existence of a ruler's sublimity in Hamlet's revenge, as opposed to in Nuruddin's, thus making it entirely tragic, unlike Hamlet’s. By exploring their revenge in-depth, particularly tackling their tragic flaw (hamartia) this dissertation shall demonstrate why they are (not) the revenge tragedy's tragic heroes.