Проблем идентитета у драмама Душана Ковачевића

Abstract

Намера дисертације је да анализом изабраних драмских текстова Душана Ковачевића расветли проблем идентитета, и то посредством самих драмских лица и њихових раслојених карактера унутар прича са политичким, социјалним, психолошким, етичким и антрополошким потенцијалом. Тумачењем карактерних особености Ковачевићевих „мислећих људи”, показаће се да се бит драмског ткива позиционира у апорично поље идентитета, односно у поље бића као онога што јесте, што протиче, што се мења и постоји тек у својој усмерености на Другога. Отуда, колико год су Ковачевићеве драме у својој дубини тражиле душу човекову, толико су биле и комади једног времена и слике једног света. Питањем идентитета, који се меандарски гранао и обитавао у константном улажењу и излажењу из људских релација, демонстрирала се сва сложеност истакнуте проблематике. Уметнут у шире друштвене контексте, у процепе породичне, националне, политичке, колективне, родне парадигме, идентитет је као такав, свеобухватан и одређујућ, изискивао рашчлањавање и расветљавање посредством оних који су га носили и који су га истовремено доводили у питање. Преплитања и преливања различитих типова идентитета унутар исте личности била су неминовност. Подробним тумачењем изабраних драмских текстова, а нарочито дуалне и поцепане природе оних који су их носили, јасно се спознавало једно – било као идеолошке утваре или као јунаци једног доба, живи или мртви, увек би бљеснули они – Ковачевићеви људи, и то дубином истине о себи, својим слабостима и непроменљивости. На њима је почивао артизам драмског ткива.

The aim of this dissertation is to enlighten the problem of identity through the analysis of selected dramas by Dušan Kovačević, through dramas’characters and layers of theirpersonalities within the stories with political, social, psychological, ethical and anthropological potential. Interpretation of the specific characteristics of Kovačević’s „thinking people”, will show that the essence of the dramatic potential itself is positioned in the aporic field of identity, that is, in the field of the being as it is, as something that flows, changes and exists only when leaning towards Another. Hence, as much as Kovačević’s dramas in their depth seek human soul, they arevery much the plays of one time and images of one world as well. The question of identity which branches meanderingly and exists in constant entering and exiting from human relations, demonstrates the whole complexity of the highlighted issue. Interposed within wider social context, within the gap of family, national, political, collective, gender paradigm, the identity as such, comprehensive and defining, required to be disintegrated and enlightened through those who carried it and, at the same time, questioned it. It was inevitable that different types of identity intertwine and overflow within one and the same personality. Thorough analysis of the selected dramas, and especially of dual and torn nature of those who were carrying them, one thing became clear – whether as ideological apparitions or as heroes of one time, dead or alive, it was always them who shone – Kovačević’s people, by depth of their inner truth, with their weaknesses and unchangeability. It was them who carried the artistry of the dramatic potential.