Исповједни дискурс и роман позног модернизма: (Иво Андрић, Проклета авлија; Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба; Меша Селимовић, Дервиш и смрт; Борислав Пекић, Ходочашће Арсенија Његована)

Abstract

Рад је посвећен анализи улоге, значаја и начина остваривања исповједног дискурса у роману позног модернизма – од Проклете авлије Иве Андрића, преко Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице и романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, до Ходочашће Арсенија Његована Борислава Пекића. У првом дијелу рада настоји се исцрпно и прегледно предочити развој жанра исповијести, сусрет исповједног дискурса и романа, као и истовјетност тежњи модерног романа и исповједног дискурса. Затим је пажња усмјерена ка односу исповједног дискурса и модернистичког романа у српској књижевности. Анализом одабраних дјела показује се потенцијал жанра исповијести када је реч о испитивању проблема идентитета, разумијевања (транспарентности и замагљености комуникације), искрености и аутентичности, перформативним крактеристикама изговорене/написане ријечи, писању и мотивима за писање, односу писања и смрти, као и начелним поетичким питањима, при чему су подједнако у аналитичком фокусу посредована исповијест, исповијест дата на начин минус-поступка, као и нестилизована и иронизована исповијест. Анализа усмјерена ка сложености обликовања исповиједности у прозној форми која управо том процедуром остварује висок умјетнички и естетски резултат. Рад на крају показује како бављење исповједним дискурсом у модернистичком роману отвара могућност сагледавања свих његових аспеката у тренутку када су доведени у питање, али не и сасвим дезинтегрисани или тривијализовани.

The paper is dedicated to the analysis of the role, significance and manner of realization of confessional discourse in the novel of late modernism - from Ivo Andrić's The Damned Yard, through Vladan Desnica's The Springs of Ivan Galeb and Meša Selimović's novel The Death and Dervish, to Borislav Pekić's The Pilgrimage of Arsenije Njegovan. The first part of the paper seeks to present comprehensively and clearly the development of the genre of confession, the encounter of confessional discourse and the novel, as well as the identity of the aspirations of the modern novel and confessional discourse. Then, attention is focused on the relationship between confessional discourse and the modernist novel in Serbian literature. The analysis of selected works shows the potential of the genre of confession when it comes to examining the problems of identity, understanding (transparency and blurring of communication), sincerity and authenticity, performative characteristics of spoken / written word, writing and motives, relationship of writing and death, and basic poetic issues, with equally in the analytical focus mediated confession, confession given in a minus-procedure, as well as unstylized and ironic confession. The analysis aimed at the complexity of shaping confessions in narative form, which achieves a high artistic and aesthetic result with this procedure. In the end, the paper shows how dealing with confessional discourse in the modernist novel opens the possibility of perceiving all its aspects at the moment when they are destabilized, but not completely disintegrated or trivialized.