Дијалекатска подлога претерита у књижевном тексту Григорија Божовића

Abstract

Докторска дисертација Дијалекатска подлога претерита у књижевном тексту Григорија Божовића бави се системом претериталних глаголских облика српског језика на примеру путописне и приповедне прозе Григорија Божовића, која је просторно и тематски везана за подручје Ибарског Колашина. Тема докторске дисертације стога, на плану временске категорије значења, подразумева анализу четворочланог претериталног система српског језика – имперфекта, аориста, плусквамперфекта и перфекта у контексту синтаксичких прилика испитиваног идиома и других говора зетско-сјеничке дијалекатске области. Корпус за ово истраживање представља збирка путописа и приповедака Мој дивни Колашин у којој су прикупљене приповетке и путописи из Ибарског Колашина настали почетком XX века. Грађа обухвата делове управног говора, који представљају претежно дијалекатски маркирану језичку грађу, и сегменте ауторског наратива писане књижевним језиком. Циљ рада јесте да се пружи што потпунија и системска лингвистичка дескрипција претериталних глаголских облика (имперфекта, аориста, плусквамперфекта и перфекта) на примерима језичке грађе прозе Григорија Божовића. Приступ је синтаксо-семантички, као и стилистички у сегментима који су значајни за поједина значења и функције глаголских облика, те смо језичке јединице осветлили са више аспеката. На дијалектолошком плану, употребу глаголских облика у ексцерпираним примерима говорника Ибарског Колашина поредимо са стањем у осталим суседним идиомима зетско-сјеничког дијалекта, како бисмо овај тип говора лоцирали у дијалекатском систему према блиским и структурно сродним говорима и дошли до сазнања колико се употреба претериталног система базира на дијалекатској подлози. Такође, указивање на елементе (не)језичког контекста од извесног је значаја за наше истраживање, пре свега, са дијалектолошког аспекта. Са друге стране, неопходно је било установити колико се употреба претериталних времена у књижевном тексту Григорија Божовића, у својим основним карактеристикама и квалификацијама, подудара са оном у књижевном језику. С обзиром на неистраженост теме, као методолошко решење послужила нам је комбинација устаљених традиционалних поступака и оних методолошких приступа из новије литературе. Теоријско-методолошки оквир наших истраживања тако обухвата комбинацију релевантних лингвистичких критеријума, као и оних контекстуалних, стилистичких, који ће омогућити да профилишемо глаголска времена за изражавање прошлости, мотивисаност њихове употребе, најдоминантнија семантичка обележја. Наш циљ је да, применом темпоралних, аспекатских и прагматичко-стилистичких параметара, издвојимо примарне специфичности, као и оне диференцијалне које глаголске облике дефинишу и чувају им место у претериталном систему истраживаних форми – разговорног стила и наративног режима приповедања. Када су у питању семантичко-прагматички, па и стилистички ефекти њихове употребе, глаголске облике смо посматрали у корелацији са другим граматичким јединицама и у односу са другим глаголским облицима, указујући на све релације и ефекте њиховог функционисања на плану дискурса. Имајући у виду сложеност овог дела синтаксичког система у једном говорном типу и још већу проблематику реконструисања записаног стања у једном књижевном тексту, дошли смо до најзначнајнијих појединачних карактеристика и уопште до осветљавања функционисања четворочланог претериталног система, као резултата велике фреквенције свих облика тог система. Утврдили смо да је у језику Григорија Божовића прошлост тананије изнијансирана оним облицима глаголских времена, који као граматичке категорије данас нису присутне у књижевном језику. Тако је анализом представљен већи инвентар значења, односно синтаксо-семантичких одлика, као и ефеката прагматичке и стилистичке природе, у односу на употребу ових глаголских облика у језичкој норми која је данас актуелна. Божовић је овим поступком (живим категоријама имперфекта, имперфекатског плусквамперфекта) надоградио књижевни језик у коме се реченична предикација прошлих радњи углавном изражава перфектом. Поред аориста, који је још увек жива категорија у неким дијалектима и у књижевном језику, имперфекат и имперфекатски плусквамперфекат јесу стилске доминанте језика Григорија Божовића и дијалекатски су маркиране (посебно конструкција хоћах + да + презент). Истраживање је показало да се ове употребе тумаче као особеност његовог стила заснованог на дијалекатској подлози, али и на књижевном стваралаштву на коме се формирао и на које се увек позивао. Поменуте синтаксичке категорије су део његовог језичког осећања, те се писац њима служи у прецизном диференцирању прошлих радњи. Граматичка разноликост којом се истиче његов књижевни текст с почетка XX века у складу је са језичким нормативима српског језика, те пружа могућности за испитивањем системских обележја глаголских облика и њихових функција, јер je управо књижевни текст погоднији за сагледавање различитих језичких ситуација, различитих релација језичких елемената у одређеном дискурсу, те и различитих ефеката који тим путем настају.

The doctoral dissertation titled The dialectological basis of the preterite tense in the literary work of Grigorije Božović focuses on the system of preterite verb forms in the Serbian language, in the example of the travel writing and narrative prose of Grigorije Božović (the collection of works titled My wonderful Kolašin), which is spatially and thematically tied to the area of Ibarski Kolašin. The topic of the doctoral dissertation thus, on the plane of the temporal category of meaning, includes an analysis of a four-part preterite system in the Serbian language – the imperfect tense, the aorist, the pluperfect, and perfect tense in the context of the syntactic circumstances of the studied idiom and other speeches of the Zeta-Sjenica dialectical area. The corpus for this research consisted of a collection of travel logs and short stories titled My wonderful Kolašin (in Serbian: Moj divni Kolašin), which included narratives and travel writing from Ibarski Kolašin dating back from the beginning of the 20th century. The material includes parts of reported speech which predominantly represent dialectically marked language material, and segments of the author’s narrative written in the literary language. The aim of the dissertation was to provide as more complete and systematic linguistic description of preterite verb forms (the imperfect tense, the aorist, the plusquamperfect, and perfect tense) in examples of the linguistic material taken from the prose work of Grigorije Božović. The approach taken is a syntactic-semantic one, as well as stylistic in those segments which are of greater importance for certain meanings and functions of verb forms, which is why these linguistic units have been analysed from a variety of different aspects. On the dialectological plane, the use of verb forms in the excerpted examples by speakers from Ibarski Kolašin are compared to the that of the neighbouring idioms of the Zeta-Sjenica dialect, in order to locate this type of speech in the dialectical system based on related and structurally similar speeches, and to gain insight into the extent to which the use of the preterite system has a dialectological basis. What is more, determining the elements of the (non)linguistic context is of significance for this research, primarily from a dialectological aspect. On the other hand, it was necessary to determine how much the use of preterite tenses in the literary text of Grigorije Božović, in its basic characteristics and qualifications, matches the one in literary language. Considering the lack of research on the topic, the methodology of choice in this dissertation was a combination of established traditional procedures and methodological approaches from more recent literature. The theoretical-methodological framework of this research, therefore, includes a combination of relevant linguistic criteria, both contextual and stylistic, which will enable us to profile the tenses used to express the past, the motivation for their use, and their most dominant semantic features. The aim is to apply temporal, aspect, and pragmatic-stylistic parameters to single out primary specificities, as well as any differential ones which define these verb forms and retain their place in the preterite system of the analysed forms – the spoken style and the narrative regime of storytelling. When it comes to the semantic-pragmatic, and even stylistic effects of their use, the verb forms were studied in correlation with other grammatical units, and in comparison to other verb forms, indicating all their relations and the effects of their functioning on the discourse plane. Bearing in mind the complexity of this segment of the syntactic system of a spoken language, and the even greater problem of the reconstruction of the written form of a literary text, it was possible to obtain the most significant individual characteristics, and in general gain insight into the functioning of the four-part preterite system, resulting from the high frequency of use of all the forms found within it. It was determined that in the language of Grigorije Božović the past is more delicately nuanced by means of tenses which are not often found as grammatical categories in the literary language of today. Thus, the analysis provided a greater inventory of meaning, that is, syntactic-semantic features, as well as effects of a pragmatic and stylistic nature, compared to the use of these verb forms in the current linguistic norm of today. Božović, by making this choice (by using viable categories of the imperfect tense, the imperfect pluperfect tense), added to the literary language in which the sentence predication of past actions is usually expressed in the perfect tense. In addition to the aorist, which is still a viable category in some dialects and the literary language, the imperfect tense and imperfect plusperfect tense are stylistical dominants of the language of Grigorije Božović, and are dialectically marked (especially in the structure hoćah + da + prezent). The research has proven that these uses are interpreted as an idiosyncrasy of his style, with a dialectological basis, but which are also based on the literary opus which influenced his work and to which he always referred. The aforementioned syntactic categories are a part of his linguistic feeling, and so the writer uses them to precisely differentiate between past actions. The grammatical diversity which highlights his literary text from the beginning of the 20th century is congruent with the linguistic norms of the Serbian language, and offers the possibility of studying the systemic features of verb forms and their functions, since literary text is more suited to the analysis of different linguistic situations, different relations between linguistic elements in a certain discourse, and the different effects which emerge as a result.