Испитивање клиничке инертности у терапији дијабетес мелитуса тип 2 међу лекарима примарне здравствене заштите у Београду

Abstract

Са преваленцијом која континуирано показује тренд раста, као и комплексном патофизиологијом, контрола дијабетес мелитуса тип 2 и одржавање доброг здравственог стања пацијената оболелих од ове болести, постаје све већи изазов у свакодневној клиничкој пракси. Упркос чињеници да су сада доступне нове терапијске опције и могућности за индивидуални приступ лечењу сваког појединачног пацијента, велики број оболелих од дијабетес мелитуса тип 2 не успева да оствари постављене терапијске циљеве. Као један од разлога за изостанак остваривања терапијских циљева идентификован је феномен клиничке инертности. Истраживање које се налази у основи ове дисертације, имало је за циљ да пружи детаљнији осврт на ову појаву, идентификује групе пацијената које су најподложније појави клиничке инертности, као и да предложи потенцијалне путеве за превазилажење овог проблема. Истраживање, које ће у даљем тексту бити детаљно образложено, постављено је као студија пресека и спроведено током 2020. и 2021. године. У истраживању је учествовало 52 лекара, запослених у 8 здравствених установа примарне здравствене заштите на територији града Београда и прикупљени су подаци за 543 пацијента, који су дали пристанак за учешће у овом истраживању. Као инструменти истраживања коришћени су упитници за лекаре и пацијенте, специјално осмишљени за ову намену на основу постојеће литературе, са циљем прикупљања информација о факторима који могу допринети развоју клиничке инертности. За анализу података коришћени су, t-тест, Mann-Whitney-ев тест, Fisher-ов тест, хи-квадрат тест, као и логистичка регресија. Статистичке хипотезе су тестиране на нивоу статистичке значајности од 0,05. Након обраде добијених података, клиничка инерција идентификована је кад је у питању и терапијски поступак за 224 пацијента, што чини 41,3% укупног испитиваног узорка. Најзначајнија клиничка инерција идентификована је у терапији за пацијенте лошег општег здравственог стања, пацијенте који дуго живе са дијабетесом, као и за пацијенте који уз дијабетес имају и придружене коморбидитете. Један од занимљивих резултата овог истраживања говори да је значајна клиничка инерција показана према пацијентима који у својој терапији користе модерне инсулинске аналоге, док, са друге стране, упућивање 7 пацијената у здравствене установе секундарног нивоа здравствене заштите може имати позитиван утицај на смањење инциденције клиничке инертности...

With the prevalence showing trend of continuous growth, as well as the complex pathophysiology, management of type 2 diabetes mellitus and maintenance of the good general health of patients suffering from this disease is becoming more challenging in routine clinical practice. Despite the fact that new therapy options and possibilities for therapy individualization for each patent are now available, big number of type 2 diabetes patients fail in achieving therapy goals. One of the identified root causes for this failure to achieve set goals is phenomenon of clinical inertia. Research on which this dissertation is based on, had an aim to provide more detailed insight on this occurrence, identify groups of patients who are the most susceptible for clinical inertia, as well as to propose possible paths for overcoming this problem. Research, that will be explained in detail in the following text, has been set as a cross-sectional study conducted during 2020 and 2021. Research involved 52 physicians from 8 primary healthcare institutions in the territory of Belgrade and data were collected for 543 patients, who consented to take part in this research. Questionnaires for physicians and patients were used as research instrument, specially created for this purpose based on the existing literature, with the goal of collecting information on factors that can contribute to the development of the clinical inertia. Methods used for data analysis include descriptive statistical methods, T-test, Mann- Whitney test, Fisher test, Chi-squared test, and logistic regression. Statistical hypotheses were tested at the level of statistical significance of 0.05. After processing of the collected data, clinical inertia, in scope of the therapeutic procedure, was identified in 224 patients, who represent 41.3% of the research sample. Most significant inertia was shown in the treatment of patients with poor overall health condition, long diabetes duration and patients suffering from comorbidities. Interestingly, significant inertia was shown to patients using modern insulin analogues in their therapy, while, on the other hand, patient referral to the secondary healthcare institutions may have a positive effect on reducing the incidence of clinical inertia...