Аустро-Угарска и Хрвати у Босни и Херцеговини: (1903-1914)

Abstract

У докторској дисертацији истражен је однос Хабзбуршке монархије и римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини од смрти Бењамина Калаја до Сарајевског атентата. У контексту укупних односа према Хрватима у Монархији овај однос рефлектовао се кроз аустроугарску управу с једне и хрватске организације с друге стране. У деценији која је претходила избијању Првог свјетског рата, а која је овдје предмет научне обраде, аустроугарска управа над Босном и Херцеговином доживјела је одређене промјене. Одустало се од дотадашње политике стварања једног посебног, босанскохерцеговачког идентитета који је требао да обухвати цјелокупно становништво у покрајинама и да га изолује од националних утицаја из сусједних земаља. Ослонац у политичком заокрету тражен је у старом савезнику који није увијек сматрао да је за своју досљедност адекватно награђен. Римокатоличко становништво било је једини Монархији апсолутно лојални дио популације. У првим деценијама аустроугарске владавине оно се културно и економски развијало. Истовремено је текао процес њихове националне идентификације у хрватском смислу. Муслимани су се споро мирили с чињеницом да више нису дио Османског царства. Срби су, као релативно најбројнији дио становништва, тежили националном уједињењу са сународницима из окружења. Једна од карактеристика новог доба било је прихватање постојања националних организaција које су биле политички представници три националне и конфесионалне групе становника Босне и Херцеговине. Једна од специфичности хрватског корпуса у Босни и Херцеговини био је сукоб између фрањевачког реда и секуларне црквене хијерархије. Она се одразила у формирању двије супарничке организације у вријеме анексије Босне и Херцеговине. Ове две организације биле су заговорници хрватског уједињења, позивале су се на хрватско историјско право и биле лојални партнери аустроугарске власти. У раду је указано да је одређени утицај на њихове међусобне односе имала политичка ситуација у Хрватској и Славонији гдје је дошло до заокрета у хрватско-српским односима. Пошто је након анексије Босне и Херцеговине, уведено уставно стање и почео парламентарни живот, политички односи рефлектовали су се кроз рад Сабора у којем је кључно питање било рјешавање статуса кметова. Пошто је ово питање могло да доведе до потпуног преобликовања покрајинских прилика и нашкоди њеним интересима, Аустро-Угарска му је приступала с крајњим опрезом и није га заправо ријешила до краја свог постојања. У међувремену хрватске политичке организације су се сјединиле и уз малобројне појединачне изузетке и даље водиле политику у складу с интересима Монархије. У данима након Сарајевског атентата та хрватска лојалност одразила се у спремност на одмазду и застрашивање политички сумњивог српског становништва.

In this dissertation we have explored relations between Habsburg Monarchy and Roman Catholic population of Bosnia and Herzegovina from the death of Benjamin Kallay to assasination of Archduke Franz Ferdinand in Sarajevo. In the context of the overall relations towards Croats in the Monarchy this particular relation was reflected through Austro-Hungarian administration on the one side and Croatian organisations on the other. In the decade prior to the outbreak of the First World War, which is the subject of this dissertation, Austro-Hungarian rule over the Bosnia and Herzegovina has gone through some changes. Policy of creating a separate Bosnian-Herzegovinian identity, which should encompass entire population of provinces in order to isolate it from nationalistic influences from neighboring countries, has been abandoned. Support in this political turnaround was sought in an old ally who did not always consider himself adequately rewarded for its consistency. Roman Catholics were the only part of the population completely loyal to the Monarchy. In the first decades of the Austro-Hungarian rule they have developed both culturally and economicaly. At the same time the process of their national identification as Croats was underway. The Muslms were slowlz adapting to the fact that thez are no longer part of the Ottoman Empire. Serbs being relative majority strived towards national unification with their compatriots from neigboring countries. One of the characteristics of this new era was the acceptance of the existance of national organisations that were political representatives of the three national and confessional groups of the population in Bosnia and Herzegovina. One of the characteristics of the Croatian national corps in Bosnia and Herzegovina was the conflict between Franciscian order and the secular church hierarchy. It was reflected in the formation of two rival organisation at the time of annexation of Bosnia and Herzegovina. Both organisations were advocates of Croatian unification, both invoked Croatian historical claims and were loyal partners of the Austro-Hungarian government. The paper points out that the political situation in Croatia and Slavonia had certain influence on there mutual relations once there was a shift in Croatian-Serbian relations. After annexation of Bosnia and Herzegovina constitutional state was introduced and parlimentary life began and the political relations were reflected in the work of the Parliment, in which the key issue was resolving the status of serfs. As this issue could lead to the total reshaping of the situation in the provinces Austo-Hungary approached it with extreme caution and did not actually resolve it until the end of its existence. In the meantime Croatian political organizations united and with a few exceptions continued to pursue policies in accordance with the interests of the Monarchy. In the days following assaination in Sarajevo Croatian loyalty was reflected in a willingness to retaliate against and intimidate politically suspicious Serb population.