Право народа на самоопредељење у међународном праву

Abstract

Циљ овог рада јесте приказивање начина на који је право на самоопредељење регулисано међународним правом. Литература која се бави овим правом веома је обимна, али и даље концепт самоопредељења прате бројне нејасноће у погледу утврђивања субјекта, садржине и начина остваривања. Свакако су те нејасноће узроковане пре свега политичким значајем и импликацијама овог права. Целовито представљање самоопредељења подразумева контекстуални приступ. Иако настојимо да пре свега останемо у оквиру правног истраживања, неопходан је како историјски приступ тако и приказ политичког контекста. Уобичајено је да се право на самоопредељење изједначава са правом на сецесију, тј. отцепљењем дела државне територије. Сведоци смо да постоје бројни сецесионистички покрети широм света који се управо позивају на самоопредељење народа као основ оправданости својих захтева. Међутим, свести самоопредељење на право на отцепљење представља крајње сужено становиште са потенцијално штетним последицама. Стога се у раду нагласак ставља на расветљавање концепта самоопредељења у својој целовитости, имајући у виду да се ово право састоји како од спољашњег вида, које између осталог обухвата и право на отцепљење, тако и унутрашњег вида, који се тиче права народа да оствари свој развој унутар граница матичне државе. Велики број присталица има теорија по којој је у одређеним околностима које се уобичајено означавају као ремедијалне, народ коме се на такав начин заправо осујећује уживање права на унутрашње самоопредељење има право на отцепљење. Ремедијалне околности састоје се у повреди људских права и угњетавању житеља одређеног подручја од стране власти њихове матичне државе, при чему су исцрпљена средства мирног решења спора. Ово право означава се као право на ремедијалну сецесију. Један од циљева рада је утврђивање постоји ли такво право у међународном праву, при чему се истражују формални извори међународног права набројани Статутом Међународног суда правде. Ипак, и поред несумњиво великог значаја спољашњег вида права на самоопредељење, који се у крајњем виду изражава отцепљењем од матичне државе, у раду се потенцира значај пре свега унутрашњег вида овог права. Ако се унутрашње самоопредељење, схваћено као слободно изражавање воље народа, те узимање у обзир те воље од стране матичне државе, остварује у пуном виду, можемо да кажемо да је том народу омогућено остваривање самоопредељења.

The aim of this paper is to present the way in which the right to self-determination is regulated by international law. The literature dealing with this right is very extensive, but the concept of self-determination is still accompanied by numerous ambiguities regarding the determination of the subject, content and manner of realization. Certainly, these ambiguities are caused primarily by the political significance and implications of this right. A holistic representation of self-determination implies a contextual approach. Although we try to stay within the framework of legal research, both the historical approach and the presentation of the political context are necessary. It is common to equate the right to self-determination with the right to secession, ie. secession of part of the state territory. We are witnessing that there are numerous secessionist movements around the world that are calling for the self-determination of the people as the basis for justifying their demands. However, reducing self-determination to the right to secede is an extremely narrow position with potentially harmful consequences. Therefore, the paper emphasizes the concept of self-determination in its entirety, bearing in mind that this right consists of both external aspect, which includes the right to secession, and internal aspect, which concerns the right of peoples to achieve their development within the borders of the home country. A large number of supporters have a theory that in certain circumstances, usually reffered to as remedial, the people are entitled to secession. Those remedial circumstances consist in the violation by the state of the human rights of its inhabitants, whereby means of peaceful settlement of the dispute have been exhausted. This right is referred to as the right to remedial secession. One of the aims of the paper is to determine whether such a right exists in international law, while examining the formal sources of international law listed in the Statute of the International Court of Justice. However, despite the undoubtedly great importance of the external type of the right to self-determination, which is ultimately expressed by secession from the home country, the paper emphasizes the importance of the internal type of this right. If the internal self-determination, understood as the free expression of the will of the people, and the taking into account of that will by the home country, is fully realized, we can say that that people is enabled to achieve self-determination.