Издаваштво Краљевине Југославије и руска емиграција (на примеру издавачке куће ''Народна просвета'')

Abstract

Анализа рада и значаја издавачке куће Народна Просвета коју је у Београду 1923. основао руски емигрант Анатолиј Иванович Прицкер, до сада, није била предмет целовитог научног истраживања. Предложена тема подразумевала је презентацију издавачке продукције Народне Просвете у виду њених основних структуралних елемената – репрезентативних примера њеног садржаја, који су уједно и највећи залог њене вредности. То значи да се грађа нужно не нуди у потпуном библиографском облику, дакле – са оном врстом прецизности коју библиографска јединица подразумева – јер сам појам структуре чини излишним потпуност целокупне грађе, особито ако се та грађа доноси само варијанту неког дела њене структуре. Дакле, превасходно је размотрен органски склоп, типско заједништво различите грађе – кроз одређени број илустративних примера. Истраживачки корпус састоји се од свих великих едиција, појединачних издања и периодике које је Народна Просвета објавила. Циљ је био да тему представимо првенствено на феноменолошком плану: како се издавачка идеја једног човека, који примарно не припада одређеној култури, уз ванредно добру организацију и реализацију – у тоталитету – показала као изузетан просветни допринос тој истој култури; то нас је довело до наредног циља: интегрисању тог учинка у поље културе и српског књижарства. Иако је Анатолиј Иванович био руски емигрант, његов рад на плану издаваштва био је у потпуности окренут српској средини и култури, а он сам био је активан члан Књижарског удружења и Савеза књижара Краљевине Југославије. Међутим, особеност овог истраживања, а уједно и њена проблематика, почивале су на готово потпуном одсуству критичког регистра о раду овог издавачког предузећа и врло штуром помињању Анатолија Ивановича као књижара-издавача. Размотрили смо евентуалне разлоге за ово стање и указали на врло важну премису при „рехабилитацији“ Народне Просвете – а то је судска рехабилитација самог Анатолија Ивановича коју је 2016. успешно окончао адвокат Предраг Савић из Београда. Ратна и поратна судбина Анатолија Ивановича – конфискација имовине од стране окупатора, а потом и од југословенске комунистичке власти, инсинуације о тобожњем нелојалном понашању према Србији током Другог светског рата, задуго су биле посебан морални и емоционални терет његових потомака - стога је правна борба и постхумна рехабилитација Анатолија Ивановича уједно била и дуг српске средине и српске културе. Циљеви овог рада условили су и одређена методолошка начела: пре свега феноменолошки метод, условљен нашим примарним циљем – превирањем и сагледавањем различитих аспеката разматраног феномена. Потом је било неопходно показати да је Народна Просвета интегрални део српске културе – стога смо посегли за историјским методолошким принципом, којим смо покушали да изнесемо стање и проблем српске књиге кроз векове – од појаве првих штампарских подухвата Ђурђа Црнојевића до двадесетог века. То је било од велике важности јер су бројне историјске (не)прилике утицале на стање српске књиге, а тиме директно и на стање српске културе у целини. Дијахронијски принцип довео је до транспарентности, готово истих, окамењених, круцијалних проблема у српској просвети и књижарству и почетком двадесетог века – проблема који су имали дубоке корене и нарочиту озбиљност. На тој тачки и у том контексту опредељење Анатолија Ивановича за просветно и васпитно деловање у српској култури почетком двадесетог века, изузетно модеран концепт Народне Просвете, квалитет њених издања и лични ангажман Анатолија Ивановича у књижарском еснафу - постају доказ по себи да Народној Просвети припада заслужено место у српској култури. У циљу аргументације квалитативне препознатљивости изнели смо одређени број примера који демонстрирају какав су садржај (али и визуелни и физички квалитет књиге) српски читаоци имали пред собом. Аналитички и синтетички приступ смо користили при разматрању појединачних едиција. Такође, од великог значаја био је рад са архивском грађом, која је омогућила увиде у специфичне проблеме које је Народна Просвета као издавачко предузеће у то време имала, а то имплицитно подразумева и заједничке проблеме српског издаваштва и књижарства у целини, што се добрим делом односило на њихову комуникацију са просветним органима државе.

The analysis of the work and significance of the publishing house “Narodna Prosveta”, which was founded in Belgrade in 1923 by the Russian emigrant Anatoly Ivanovich Pricker, has not been the subject of a comprehensive scientific research so far. The proposed topic included the presentation of the publishing production of “Narodna Prosveta” in the form of its basic structural elements - representative examples of its content, which are also the greatest pledges of its value. This means that the material is not necessarily offered in a complete bibliographic form, i.e. - with the kind of precision that the bibliographic unit implies - because the very notion of structure makes the completeness of the entire material superfluous, especially if that material brings only a variant of some part of its structure. So, above all, the organic structure is considered, the typical community of different materials - through a number of illustrative examples. The research corpus consists of all major editions, individual editions and periodicals published by “Narodna Prosveta”. The goal was to present the topic primarily on the phenomenological level: how the publishing idea of a man, who primarily does not belong to a certain culture, with extraordinarily good organization and realization - in totality - proved to be an exceptional educational contribution to that same culture; that led us to the next goal: integrating that effect into the field of Serbian culture and book publishing. Although Anatoly Ivanovich was a Russian emigrant, his work in the field of publishing was completely focused on the Serbian environment and culture, and he himself was an active member of the Book Association and the Association of Bookstores of the Kingdom of Yugoslavia. However, the peculiarities of this research, as well as its problems, were based on the almost complete absence of a critical register on the work of this publishing company and the very brief mentioning of Anatoly Ivanovich as a bookseller-publisher. We have considered possible reasons for this situation and pointed out a very important premise in the rehabilitation of “Narodna Prosveta”- and that is the court rehabilitation of Anatoly Ivanovich himself, which was successfully completed in 2015 by lawyer Predrag Savic from Belgrade. The war and post-war destiny of Anatoly Ivanovich - confiscation of property by the occupiers, and then by the Yugoslav communist authorities, insinuations about alleged disloyal behavior towards Serbia during the Second World War, have long been a special moral and emotional burden of his descendants. Therefore, the legal struggle and posthumous rehabilitation of Anatoly Ivanovich was at the same time a debt of the Serbian environment and Serbian culture towards him. The goals of this paper have conditioned certain methodological principles: primarily the phenomenological method, conditioned by our primary goal - turmoil and consideration of various aspects of the considered phenomenon. Then it was necessary to show that “Narodna Prosveta” is an integral part of Serbian culture - so we reached for the historical methodological principle, through which we tried to present the state and problem of Serbian books through the centuries - from the first printing ventures of Djurdj Crnojevic to the twentieth century. This was of great importance because numerous historical circumstances influenced the state of Serbian books, and thus directly the state of Serbian culture as a whole. The diachronic principle led to transparency, almost the same, petrified, crucial problems in Serbian education and books at the beginning of the twentieth century - problems that had deep roots and special seriousness. At that point and in that context, Anatoly Ivanovich's commitment to educational activities in Serbian culture at the beginning of the twentieth century, the extremely modern concept of “Narodna Prosveta”, the quality of its publications and Anatoly Ivanovich's personal engagement in the book guild, became proof that “Narodna Prosveta” should have a deserved place in Serbian culture. In order to argue the qualitative recognizability, we have presented a number of examples that demonstrate what content (but also the visual and physical quality of the book) Serbian readers had in front of them. We used an analytical and synthetic approach when considering individual editions. Also of great importance was the work with archival material, which provided insights into the specific problems that “Narodna Prosveta” as a publishing company had at that time, and this implicitly implies the common problems of Serbian publishing and book publishing in general, which was largely related on their communication with the educational bodies of the state.