Примена дискурзивне анализе на концептуалне односе авангардних уметничких пракси и нових медија

Abstract

Предмет истраживања докторске дисертације је примена дискурзивних анализа концептуалних односа између авангардних уметничких пракси и нових медија како би се дијалектички заокрет лоцирао као брехтовско наслеђе које своје екстензије доживљава у савременој уметничкој пракси, а појављује се на визуелном (сликовном), језичком (наратолошком) и значењском (референцијалном) нивоу. Појам концептуална наратологија односи се на дијалектику изразних облика као концептуалнa методa структуирања уметничког дела/процеса/догађаја путем језика документарног филма, који подразумева интертeкстуалност, конвергенцију и реинтерпретацију разних трансисторијских текстова и уметничких жанрова у новом дискурзивном контексту. Дискурзивне анализе су постављене у покушају да се дефинише и формулише концептуалну наратологију као артикулисани уметнички језик, који користи принцип монтаже као основу обликовања. Појам артикулација у овој формулацији изражава идеју да је наратив у основи процес, активност која ствара значење, поетски процес у којем је рецепција уметничког дела конститутиван елемент. Прва хипотеза треба да покаже да се филмски текст може схватити као језичка структура која омогућава хипотетички статус нарације и производњу могућег значења у домену виртуелног догађаја. Аналитичка методологија у области структуралне лингвистике, семиологије и теорије наратологије, претпоставља интердисциплинарно поље истраживања структуру филма као језика, постављајући експресивну раван и значењске односе као део дискурзивног простора коме гледалац припада. Семиолошко-наратолошке анализе укрштене са структуралистичким анализама текста, постављене су да би одредиле присуство ауторског гласа и читаоца као конститутивног у делу. Друга хипотеза сугерише да документарни филм као модел конструише отворено контекстуално поље за ре-контекстуализацију протеклих историјских факата и стања путем монтаже као дијалектичког обрасца са семантичком и друштвеном функцијом. Социолошка димензија документарног филма огледа се у контексту потенцијала антиципације друштвене свести код гледаоца. Уметност као комуникативни модел, анализирана путем брехтовског наслеђа, и концепт „отуђења“ посматра се укрштањем формалистичких и социолошких анализа. Трећа хипотеза се односи на екстензију историјских авангардних пракси у домену документарног филма путем процеса интертекстуалности, конвергенције и ремедијације уметничких ентитета као хепенинга, фотографије и филма. Могућа екстензија од историјских авангарди до концептуалне уметности (у филму) посматра се путем процеса дематеријализације и поновљеног извођења хепенинга као могућност онтолошког проширења медија. Концептуална димензија уметничког дела и његова материјално-формална структура ће бити укрштене са анализама историјског пастиша авангардних пракси, откривајући социополитичку димензију уметности, као концепт авангардног наслеђа.