Примена дискурзивне анализе на концептуалне односе авангардних уметничких пракси и нових медија
Author
Натали, Рајчиновска ПавлескаMentor
Ђурић, ДубравкаCommittee members
Станковић, МајаЧаловић, Драган

Metadata
Show full item recordAbstract
Предмет истраживања докторске дисертације је примена дискурзивних анализа концептуалних односа између авангардних уметничких пракси и нових медија како би се дијалектички заокрет лоцирао као брехтовско наслеђе које своје екстензије доживљава у савременој уметничкој пракси, а појављује се на визуелном (сликовном), језичком (наратолошком) и значењском (референцијалном) нивоу. Појам концептуална наратологија односи се на дијалектику изразних облика као концептуалнa методa структуирања уметничког дела/процеса/догађаја путем језика документарног филма, који подразумева интертeкстуалност, конвергенцију и реинтерпретацију разних трансисторијских текстова и уметничких жанрова у новом дискурзивном контексту. Дискурзивне анализе су постављене у покушају да се дефинише и формулише концептуалну наратологију као артикулисани уметнички језик, који користи принцип монтаже као основу обликовања. Појам артикулација у овој формулацији изражава идеју да је наратив у основи процес, активност која ствара з...начење, поетски процес у којем је рецепција уметничког дела конститутиван елемент. Прва хипотеза треба да покаже да се филмски текст може схватити као језичка структура која омогућава хипотетички статус нарације и производњу могућег значења у домену виртуелног догађаја. Аналитичка методологија у области структуралне лингвистике, семиологије и теорије наратологије, претпоставља интердисциплинарно поље истраживања структуру филма као језика, постављајући експресивну раван и значењске односе као део дискурзивног простора коме гледалац припада. Семиолошко-наратолошке анализе укрштене са структуралистичким анализама текста, постављене су да би одредиле присуство ауторског гласа и читаоца као конститутивног у делу. Друга хипотеза сугерише да документарни филм као модел конструише отворено контекстуално поље за ре-контекстуализацију протеклих историјских факата и стања путем монтаже као дијалектичког обрасца са семантичком и друштвеном функцијом. Социолошка димензија документарног филма огледа се у контексту потенцијала антиципације друштвене свести код гледаоца. Уметност као комуникативни модел, анализирана путем брехтовског наслеђа, и концепт „отуђења“ посматра се укрштањем формалистичких и социолошких анализа. Трећа хипотеза се односи на екстензију историјских авангардних пракси у домену документарног филма путем процеса интертекстуалности, конвергенције и ремедијације уметничких ентитета као хепенинга, фотографије и филма. Могућа екстензија од историјских авангарди до концептуалне уметности (у филму) посматра се путем процеса дематеријализације и поновљеног извођења хепенинга као могућност онтолошког проширења медија. Концептуална димензија уметничког дела и његова материјално-формална структура ће бити укрштене са анализама историјског пастиша авангардних пракси, откривајући социополитичку димензију уметности, као концепт авангардног наслеђа.